Mesec dana kasnije
Moji dani su prolazili veoma brzo Lorena, Oliver, moj brat...
Iskreno jedva čekam da venčanje prođe i da se sve ovo već više završi.
Umorno sedam na krevet i tada David dolazi do mene.
- Jesi dobro? -
- Da dobro sam, bila sam do lorene tamo je... Haos... -
- Uroš zar ne? -
- Da moj brat uglavnom šefuje a Oliver mu se uopšte ne sviđa i to ne krije -
- Pa iskreno ni meni se nije sviđao na početku ali nekako ga razumem sada -
- Razumeš ga?-
- Lorena je veoma posebna devojka svaki muškarac bi bio srećan da je ima -
- Očigledno osim tebe -
- Nekad se pitam da li me kriviš? -
- Krivim? Za šta bi mogla da te krivim? -
- Da sam ja pristao da budem sa Lorenom možda bi Oliver idalje bio sa tobom... -
Ne znam kako uvek iz mene izvuče istinu ali jednostavno pred njim se osećam otvoreno... Kao da mogu da mu kažem baš sve...
- Iskreno... Malo sam ti zahvalna što si je odbio. Da nisi, koliko bi još godina svog života bacila na Olivera? Da bi na kraju shvatila da on nije čovek mojih snova... Ne... Mislim da ja nisam žena njegovih snova... Oliver je bio moja prva ljubav. Ne znam... Nikad se nisam zaljubila pre njega. Moj brat je branio čak i muške pse u kući. Nikad nisam imala prilike da se zaljubim. Zato što nijedan muškarac nije uspeo da izađe na kraj sa našim bratom. Pobei bi podvijenog repa, a to bi značilo da nijedan nije vredan mene, Lorene... Ali Oliver je taj Koji se bori za Lorenu koji stoji ispred našeg brata i koji je ne da. Ja iskreno nisam sigurna da bi sa mnom isto uradio... Na kraju ne bi postojali mi, pukli bi pre ili kasnije a što kasnije to bi bilo gore. Tako da na neki način zahvalna sam tvome seksualnom opredeljenju... -
- Ma hajde treba da se oraspoložiš, idemo -
-Dobro sam stvarno -
- Ne, nisi vidim ti suze u očima -
- Znaš ne mogu da se pretvaram da se on nije desio, da ga nikad nisam volela... Zato što jesam, možda ga volim i sad ali shvatam... - Konačno svatam i za trunku više poštujem sebe
- U redu je nema potrebe da pričaš više. - Rekao mi je pošto je video da sam na pragu da se rasplačem.
- Iskreno Oliver je muškarac koji me idalje boli... Nisam sigurna da će ikada i prestati... On je bio prvi muškarac kojeg sam volela, prvi muškaraca sa kojim sam spavala, prvi i jedini a toliko dugo sam mislila da će biti i zadnji ali to je bilo glupo... Duboko u sebi sam znala da će mo pre ili kasnije puknuti jer on me nije voleo ni upola onako kako sam ja njega. Čak se pitam da li me makar i trunku voleo... Da li sam mu i trunku značila... Ili sam bila bezvredna lutkica... -
David me zgrabio za ruku i poveo sa sobom. Samo sam ga pratila... Suze su mi se skupljale u očima i trudila sam se da ne zaplačem.
Obećala si sebi! Budi jaka!
Zapravo ja uopšte nisam jaka. Kao osoba veoma sam slaba. Nisam ni upola kao moja sestra. Nisam ni lepa, ni jaka, nj sposobna kao ona... Jednostavno nemam ono nešto... Ono nešto što ona ima... Zbog toga je i Oliver na kraju otišao sa njom, zbog toga je zavoleo nju, zbog toga je gledao onako kako mene nikada nije...
Vozili smo se u tišini dok nismo došli do neke šume iskreno da ga ne poznajem i da Lorena nije tako dobra sa njim verovatno bi se uspaničila. Svuda oko nas je šuma. Put nije asvaltiram i nemam predstavu gde idemo a iskreno bojim se da pitam, da mi glas ne bi pukao...
- Pa stigli smo -
- Gde smo to tačno stigli ja ne vidim ništa osim drveća šume i možda čujem vuka ili medveda... -
- Ne boj se ništa ti se neće desiti dok si sa mnom -
- Sad se još više bojim- Rekla sam sasvim tiho
- Nisam čuo ali imam osjećaj da je bolje da ni ne čujem šta si rekla - Pa osećaj ga ne vara
Odjednom pogled mi je zastao na prelepoj mesečini koja se oslikavala na vodi...
Usred šume se nalazilo jezero na kojem se osrtavalo mesec i zvezde, bilo je nestvarno i odjednom sam se osećala tako smireno kao da nemam ni jedne brige u životu...
- Prelepo je za ne? -
- Da prelepo... Dah zastaje od ovog mesta -
- Zapravo odavno već nisam bio ovde zadnji put je bilo prošle godine -
- Zašto? Mesto prelepo... -
- Da mesta je prelepo ali nisam imao sa kim da dođem... -
- A Lorena zašto nisi došai sa njom?-
- Ne znam nekako ove je bilo moje mesto da dođem i razmislim, da se opustim i da ne razmišljam o ničemu... -
- Zašto si doveo mene onda ovde? - Upitam ga
- Ne znam... Nekako mislio sam da ti je to potrebno. -
- Hvala -
To je bilo sve što sam rekla a ni on nije produžio razgovor jednostavno smo stajali gledali u prelep prizor...
Ostali smo sve do jutra dočekali smo čak i izlazak sunca. Stvarno je bilo prelepo. Ujutru smo se vratili bila sam mrtva umorna spavalo mi se i odmah sam legla i zaspala...
