U gluvi noćni sat 🔚

Prvo poglavlje

Beograd.

Noć.

Subota i dobro poznati hotel. Nika je doputovala iz Dubrovnika zbog svadbe svoje rođake Cece. Očekivala je dobar provod, kao i uvek kad izađe negde. Samo što sada nije ni slutila da će ova noć promeniti sve.

Svi pogledi su bili uprti u Niku kada je ušla u salu. Bila je raspoložena i nasmejana. Retko kad bi se primećivalo na njenom prelepom licu da je tužna i zabrinuta. Na njoj, kao krv, crvena haljina. Kao njen kontrast, preko golih leđa joj je padala duga, crna kosa.

Odmah nakon ispijenog prvog pića je počela da igra. Iz zanosa je prenuo glas njene prijateljice Slavice:

– Hej, Nika.

Niki se obradovala kada je ugledala svoju prijateljicu.

– Slavice – grle se. – Dugo te nisam vidjela.

– Konačno si došla u Beograd.

– Konačno. Znaš da obožavam Beograd.

– Nego, jesi li videla mladoženjine muške prijatelje? – zakikotala se. – Baci pogled za onaj sto tamo. – pokazuje joj pogledom. – Ima par dobrih komada.

– Nije me briga. Vjerna sam – pokazuje joj verenički prsten.

– Ah, verna si. Kome si, bre, verna? Onom majmunu što u svakom gradu ima po dve švalerke?

Nika se namrštila i pogledala je mrko. – A kako to znaš?

– Znaš i ti samo se praviš luda. Zašto već jednom ne kažeš majci da ga ne voliš?

– Ne mogu, Slavice, ne mogu je razočarati i...

– Bićeš nesrećna do kraja života ako se udaš za njega, Nika. Poslušaj me i otkači to na vreme.

– Ne postupa loše sa mnom...

– Aman, luda devojko...

– Nećemo sada o tome. Pričat ćemo sutra. Sad ćemo igrati.

– U pravu si. Vidiš da nas oni momci zovu pogledima. – smeje se Slavica. – Ajde da im damo znak da dođu da igraju sa nama. Meni se onaj plavušan mnogo sviđa.

Nika se u tom trenutku, dok je igrala i slušala Slavicu, okrenula i pogled joj odmah pada na mladića koji je sedeo baš za tim stolom. Zateturala se unazad i krenula da padne, ali je Slavica pridržala.

– Hej...

– Isuse, zamalo da padnem. Nisam trebala nositi ove štikle – laganim koracima je otišla do svog stola i otpila gutljaj belog vina.

– Moram skinuti ove potpetice i obuti baletanke koje sam ponela – rekla je Slavici.

– Nećeš valjda sada to da radiš, Nika?

– Da, odmah sada. Polazi sa mnom do toaleta. – uzela je torbu sa stolice i krenula ka toaletu. Slavica je išla za njom.

– Ti nisi normalna. Sad si našla to da radiš... – gunđala je.

Nekoliko minuta kasnije su ponovo igrale, ali ovoga puta su i mladići, o kojima joj je Slavica pričala, igrali. Slavica je već zavela plavušana, a Nika je pokušavala da izbegne pogled mladića koji joj se malopre dopao.

– Srećna sam što si došla – prošaputala je Ceca Niki na uvo.

– Jedva sam se izvukla, Ceco. Mama te toplo pozdravlja i čim bude na odmoru, doći će.

– Sjajno! Jedva čekam da je vidim. Još prošle godine kad sam dolazila kod vas sam je videla.

– Dođite ti i Luka k nama sad nakon vjenčanja. Neka vam to bude medeni mjesec.