Zgrada koja je iz vana izgledala normalno iznutra je bila labirint.
Stajala sam ispred oglasne table i zbunjeno pokušavala pronaći svoju učionicu- ispred mene je vladao nered i u moru svih papira i papirića se nisam mogla snaći.
Drugi učenici su prilazili, gledali onaj prvi list i odlazili svojim putem. Svi kao da su znali kuda trebaju ići, osim mene. Tamo nije bilo mog odjeljenja i malo je bilo za reći da sam ostala zbunjena.
Osvrnula sam se oko sebe u potrazi za profesorom ili nekim ko bi me mogao uputiti, međutim u haosu ljudi nisam pronalazila nikoga. Svi su nekud hodali i migoljili a moja noćna mora se ostvarivala- stajala sam tamo kao kip.
Već sam u sebi bila paničarila kada smo se prvi put susreli.
„Od svih ljudi, ali svih mogućih ljudi i rješenja u ovoj školi, Matićeva mene odabere da hodam okolo i skupljam njena derišta!“
Bio je ljut i žustar i spominjao je prezime moje razrednice. Na prvu se nisam smjela okrenuti i molila sam se da naiđe drugi izbor, ali Onaj gore je ostao gluh na moje molitve. Muškarac koji se derao je bio momak malo stariji od mene i tapšao me je po ramenu.
U drugoj ruci je držao papir i bio je smrknut.
Trznula sam se preplašeno a on se podsmjehnuo. „Ako imam sreće, ovo je zadnja ptičica što je pobjegla,“ govorio je momku- svom drugu- do sebe. Zatim me je ponovo strijeljao pogledom. „Jelte, gospoj'ce, da niste Vi izvjesna Melisa Mašić?“
Srce mi je glasno udaralo na njegov sarkastičan ton. U životu se nisam osjećala nemoćnije kao tad ispred njega. Preplašeno sam klimnula a on je prevrnuo očima, psujući sočno. „Pa, drago mi je da ste nam se pridružili, gospoj'ce . Izvol'te za mnom, bujrum!“
„Daj Tadija, nemoj je plašiti, dovoljno je pod stresom!“ Drugi, ženski glas je bio ljubazniji dok me štitio od njega. Iza Tadije, kako ga je nazvala, se ukazala djevojka mojih godina. Radosno mi je pružila ruku, pa se predstavila kao Milica. Ispostavilo se da smo u istom razredu a ja sam taj dan upoznala srodnu dušu i najbolju drugaricu, druga iz školske klupe.
...
„Iskreno, očekivala sam zanimljiviji raspored. Šta je ovo?“ Namršteno je pogledala papir u rukama.
„Dvočas geografije. Šta će nam to?“
Slegnula sam ramenima- od svega mogućeg, jedino sam sa tim predmetom imala problema.
„Jadna ja.“
Promrmljala sam ispod glasa, no ona me čula. „Šta je mačko?“ Zaigrano me je ćušnula ramenom. „Nije valjda da se bojiš geografije?“ Podigla je obrve, čekajući moj odgovor.
„A gle, samo ću ti reći da nisam najspretnija sa Atlasom u rukama. Jednom sam nastavnici pokazala Rusiju i rekla da je to Sjeverna Amerika. Od tad smo geografija i ja na Vi.“
Milica je stala šokirana, jedan trenutak me gledajući u oči. „Melisa, je l' ti mene zajebavaš?“ Kada sam odmahnula, ona se pošla smijati.
„Vidim da ćemo se slagati lutko! Ajde, moj te brat može podučiti ako bude potrebe.“ Namignula je zaigrano, hvatajući me pod ruku. Tada nisam znala ko joj je brat i njezinu opasku sam lako pustila niz vjetar.
„Oćeš na kafu?“ ponudila sam, moleći se da pristane. „Jok, eto, ti ćeš! Može Alibaba za dvadeset minuta? Moram se samo javiti Taći, četvrti razredi imaju nastavu odmah.“
Klimnula sam, pa prešla ulicu kako bih stigla tamo. U dnu ulice se nalazio kafić sa domaćom, crnom kafom, dom mnogih srednjoškolaca. Tu smo se krili od profesora, ispitivanja. Tu smo kratili vrijeme između časova, pričali o snovima.
Tu je, zapravo, počelo naše prijateljstvo. U dubini duše sam osjetila kako mi je život upravo dao pravog prijatelja, u obliku male plavuše koja je prelazila cestu sa širokim osmijehom, spremna za našu prvu kafu.
STAI LEGGENDO
METAK S POSVETOM/završena
Storie d'amore"Još si u srcu mom metak sa posvetom." Zovem se Melisa Mašić. Ovo je moja, naša priča- kuda bi mi duša otišla ako bih sebi dozvolila da ga zaboravim? Moj ludi Tadija je dao život zarad vječne ljubavi. Najmanje što mogu je posvetiti mu koji paragraf...