SRELA SAM TE U ITALIJI

1 Zoe

Pogled na Firencu ovog jutra činio se lepši nego ikada pre.

Stajala sam na terasi hotela gde smo svake godine dolazili, samo što ovo nije bila godina kao prethodne.

Ova godina se razlikovala, zadnja godina fakulteta.

Zatvorila sam oči i udahnula, osećala sam kako mi se pluća ispunjavaju vazduhom.

Kao što tradicija nalaže, godinama unazad moji roditelji, Pavle i ja smo dolazili u isti hotel, samo jer su vlasnici bili porodični prijatelji, ljudi koje sam uvek doživljavala uštogljeno, jako uspešni u svom poslu, toliko da su imali lanac hotela po čitavoj Evropi.

Prijalo mi je da izadjem napolje, mada sam morala da uputim osmeh gospodji na recepciji, ostatak puta protekao je bez upita" kuda sam krenula?

Poravnala sam cvetnu haljinu i zaputila se na tajno mesto.
I dalje sam se pitala zašto je to "tajno mesto" kada idem do štanda sladoleda.

Dve ulice šetnje laganim hodom, osmeh mi se razvukao licem, jer je Đan postavio štand sa sladoledom i već sam videla kako zainteresovani kupci prilaze.

Ko bi pa odoleo tom štandu?

Đana sam upoznala zbog dugogodišnjih letovanja ovde, mada toliko godina niko nije otkrio da mi je ovaj štand tajno mesto, gde ispovedam sve svoje tajne svakog leta.
Nadam početku sam u dugim šetnjama svračala ovde na dve kugle sladoleda, ali onda sam sa Šwnož ostajala da sedim na kamenu pored tezge, ispovedajući mu najdublje tajne i ono što mi je tog trenutka bilo na teretu.

Ponovo nisam mogla da odolim vanili sa dodatkom maline koja mi je savršeno prijala.

- Moja omiljena mušterija.

- I jedina koja isprazni zalihe sladoleda od vanile pre 15h.

Osmehnuo se i pokazao mi da sednem dok uslužuje malu devojčicu i njenu majku.

Kamene ploče su leti bile pravo uživanje, sem mene, duž celog reda videla sam devojke kako uživaju, slikajući se u raznim pozama, sklanjajuči se od Avgustovskog sunca koje će uskoro biti tako, da će se svi skloniti u hladovini hotela, kafića ili parkova sa sladoledom.

- 9h i 20 minuta, a Zoe već nedostaje vanila sa malinom?

- Ovo je tradicija.

- Od koje lepo zaradim i završim posao pre 15h.

Đanov štand je bio omali, uz kamenu ploču gde se leti odmarao u pauzama kada nema ljudi, što se retko dešavalo, jer je posao išao jako dobro.

Uživala sam dok sam gutala sladoled, Đan i ja smo znali da u godinama koje dolaze, neću imati toliko vremena kao ovih godina, biću ona dosadna osoba koja nema zanimljiv život, i letovanje koristi samo da se prostire po krevetu, u miru.

Ne zauvek zbogom, ali zbogom na neko vreme, zbgom koje znači da oboje prelazimo u neke druge svere života.

Firenca, neravne ulice kao kaldrme, a toliko susreta sa lepotom, već sam videla turiste kako sedaju u bašte na doručak, neki su to obavili pa brišu usta salvetama srećni jer su smazali parče pice koje su prvo okačili na instagram.

Nikada nisam bila ljubitelj društvenih mreža, možda jer sem letovanja sa porodicom moj život nije imao slobodno vreme koje bih mgla da ispunim slikama sa zabava i pijanke na kojima bih držala flašu piva dok se kezim u kameru, umesto toga učenje i samo učenje bilo mi je usadjeno u glavu.

Otac poznati bankar i majka modna kreatorka bili su omča oko vrata, a uz njih moja diploma će za nekoliko nedelja postati parče papira koje dokazuje da sam zvanično diplomirni ekonomista.
Pavle je saž odlučio šta želi da postane, a ja sam bila predodređena da nastavim očevim stopama, dok me je majka odevala u najmodernije krpice, svi oko mene su se divili, sem mene.
Osećala sam se kao marioneta.

Pogled sak podigla do višespratnica u centru.

Oni lenji turisti koji su više voleli da spavaju duže sada su otvarali roletne koje su proizvoile zvuke klaparanja, a sunce je obasjavalo Trg Duomo, činilo mi se da je ovde raj na zemlji, živeti ovde značilo je zauvek biti srećan, nisam mogla da pomislim da postoji osoba koja podiže roletnu sa setom i tugom u očima.