SRELA SAM TE U ITALIJI

2 Petar

Firenca  nije mesto gde mogu da utolim žeđ za alkoholom.

Nisam siguran kako sam se obreo ovde, arhitektura u meni nije izazivala strast, ni đelato, kamoli Trg Duomo gde je majka kupovala kroasane, čak ni plaža se nije mogla videti, ma kakvi, ovo mesto bilo je čist promašaj.

Mene je više zanimao noćni život koji, kako se ispostavilo ne postoji.

Bamboo je bio otvoren četvrtkom i subotom od 23h do 4h ujuru, sem što bi moj želudac do 23h već bio ispunjen alkoholom i ljudima kojima sam plaćao piće samo da ne bih sedeo sam.

Spase Electronic mi je davao nadu da neću provesto ovo letovanje sa majkom kao usedelica a mom želudcu nadu da se neće oporaviti, elekto muzika, buka i puno viskija koji sam isto toliko puno plaćao bili su opravdani brinetom koja mi je pomogla da zaboravim čak i kako se zovem.
Čini mi se da se malo otrglo kontroli, ali nisam osećao ništa, i to saznanje kako da otupim svaki osećaj izazivao je u meni najveće zadovoljstvo koje je moglo postojati.

- Petre, moraš prestati sa tim, tvoj otac neće biti zadovoljan kada čuje da ponovo ideš u noćni život i dolaziš pijan.

Imao sam osećaj kao da mi bubnji u glavi, a njen glas postao mi je stotinama kilometara udajen.

- Očekujem te za 10 minuta za doručkom, ili ručkom obzirom da je već 14h.

Izašla je iz sobe ostavivši vrata otvorena, što je značio da moram sići što pre.

Obično bih uživao pijuckajući viski iz ranih jutarnjih sati, dok listam mreže i gledam slike kojih nisam ni svestan kako su nastale, danas sam u grlu osećao vodu koja je nosila tragove aspirina a ispred sebe sam video tanjir pun nečega što je pretilo da  umanji dejstvo alkohola. 

- Kada ćeš prestati sa ovim?

Povisila je ton kao kada sam imao pet godina i kada bih razbio vazu ili loptom razbio prozor.

- Noćni klubovi, na letovanju, da li osećaš bar trunku žalosti i saosećanja prema Tibu?

Na to pitanje pre godinu dana premotao bih film u glavi, razbio po koju čašu za doručkom i tanjir bi završio zalepljen za zid, danas mamurluk me je pojeo dovoljno da nisam mogao ništa da odgovorim, što je njoj dalo prednost da nastavi svoje izlaganje u kome sam okrutni zli stariji brat koji ne žali za Tibom i ne ulazi u njegovu sobu, i žmuri na portrete po čitavoj kući na kojima se smeje dok lopta ulazi u mrežu.

Očigledno da ovoga puta lopta pogadja stativu.

Misli su me obuzele dovoljno da majka završi izlaganje isprazni tanjir i ostavi me uz upozorenje da je vreme da preuzmem diplomu za nekoliko nedeja i posvetim se ekonomiji, a svoje snove o medicini stavim pod tepih, jer ljudi umiru i Petar nje taj koji može da ih spase. 
Vodili smo ovaj razgovor mnogo puta, nisam mu davao značaja više, počeo sam fizički da budem tu, a kilometrima daleko, slušao sam kritike, sugestije, bez želje da reagujem.

Gledao sam u tanjir ispred mene i proučavao ga, bio je beo, imao je dve linije sa strane, tipično za moju majku, volela je elegantno, uredno, specifično, ne bi me ludilo da je ovaj tanjir izrađen samo za nju u nekoliko primeraka za četiri osobe.
Nastavila je da priča i priča, pitao sam se šta li je sve izgovorila, daj li je bilo nešto bitno, nešto što bi trebalo da me zanima?
Nisam ni primetio, kada je otišla, ostavivši pun tanjir, samo malo ulazan od pomeranja viljuške po jelu, tanjir je sada izgledao kao da je tu sedelo dete od pet godina koje se duri, ne želi da jede, i samo ode.

Pošto je mini bar bio prazan, izašao sam da kupim još viskija za večeras a onda nastavljam u klubu sa nekim momcima koje sam upoznao, i kojima sam platio više pića za jedno veče nego što radnica zaradi za mesec dana poštenog rada u prodaji.
Izgubio sam osećaj dva posedujem karticu, ponašao sam se kao da mi novac raste na drvetu u sobi, ponašao sam se prema kartici, kao da je parče plastike, što i jeste bila, to parče me je sada činilo srećnim, pa bar je kupovalo sreću.

Bilo mi je bitno da budem okružen ljudima uz koje bih zaboravio na to da je Tibo umro, da letujemo zadnji put u Fireci jer je kuća bila na prodaji, nekako su odlučili da ih previše podseća na njega i hteli su da je uklone kao da je bila barikada koju je brzo trebalo smaći, a ne hram pun mirisa mog brata, njegovih medalja i dukserica, koje su i dalje mirisale na njega. 
Koliko god sam u glavi negodovao sve te slike u njegovoj kući, majice i dalje bačene preko naslona stolice, lopta koja je i dalje stajala zabačena za krevet i dres okalen na ofingeru, tako sam ga držao živim.

Trg Duomo nije bio svera mog intersovanja, osim marketa gde sam na miru mogao da biram alkohol bez da prodavačica zuri u moju korpu.
Veliki market, a ja sa korpom koja je buka puna viskija, konjala, piva... Nisam ni brojao.

I kese alkohola su posle dvadsetak minuta već bile teže od mene , pa sam stao da odmorim, osećao sam se kao da mamurluk isparava iz mene, udahnuo sam vazduh a osetio sam đelato.

Vanila je bila tako jaka kao da mi je neko gurnuo ispod nosa.

Nedaleko od mene ismedju poslastičarnice i pekare nalazio se mali štand sa đelatima, mada nisam verovao da izmedju pekare sa kroasanima i poslastičarnice pune kolača, jednan štand može da okupira polovinu trga.

Đelato nije bio svera mog interesovanja, ali ta devojka koja u ruci drži dva korneta i gura ih u usta me iznenadila, bila je visoka sa kosom boje meda i cvetnom haljinom, podsetia me na lutku iz izloga, sem toga kako je ždrala taj sladoled, dok je prodavac vrteo očima i krenuo  da posluži drugu mušteriju.

Činilo mi se da možda i nisam jedini ludak u Firenci, ali sam zasigurno siguran da se ta devojka budi puna života i seće, njene roletne klepera pre 8h, dok su moje verovatno i zaboravile kako se otvaraju, možda ih je rđa već progutala i ostavila na jednom mestu. 

Ostaviću novim vlasnicima da to otkriju.

Dok sam ulazio u dvorište misli su već postale ispunjene dimom koji će me večeras progutati.