U gluvi noćni sat 🔚

Dvanaesto poglavlje

– Lave, prije nego što odemo, moram da odem na posao da raščistim sve sa njima. – rekla je Nika Lavu dok je ubacivao kofere u gepek.
– Nema problema, otići ćemo do obdaništa i posle ćemo odmah produžiti do Beograda. – odgovorio joj je.
– Jedva čekam da vidim ponovo Beograd! – skakala je Tereza.
– Vodila si je tamo? – pogledao je Lav Niku.
– Jesam, nekoliko puta. – osmehnula se Nika.
– Išle smo nekoliko puta kod deda Nikole. On živi tamo. – brbljala je Tereza. – Jedva čekam da ga vidim ponovo. On često dolazi ovdje, ali mi toliko često ne idemo tamo.
– E pa sad ćete ga viđati svakoga dana. – rekao je Lav.
Tereza je poskočila i zagrlila Lava. – Hvala ti što si došao i što nas vodiš iz ovog Dubrovnika. Hvala ti.

Kada je Nika saopštila direktoru Damjanu da odlazi, istog trenutka joj je rekao:
– Nemoj me napuštati, Nika, molim te.
Zbunjeno ga je pogledala.
– Zaljubljen sam u tebe, Nika, rekao sam ti to nekoliko puta.
– Znam, Damjane, ali ja ti ne mogu uzvratiti to. Ne mogu. Shvati.
– Ja sam čovjek koji se bori za ono što voli i neću odustati tako lako, makar morao da odem iz Dubrovnika u Beograd. – prišao joj je bliže, privukao je sebi i krenuo da je poljubi, ali je u tom trenutku naišao Lav i prekinuo ih.
– Drago mi je što si naišao, Lave. Hoću ti reći ovako, oči u oči, da sam zaljubljen u Niku. I spreman sam da se borim za nju i njenu ljubav.
Lav je počeo da se smeje kada je to čuo.
– Nema problema. Slobodno. Videćemo hoće li ti uspeti plan. Uostalom, neka Nika odmah odluči. I neka ti bude jasno jedno. Nika i ja se još uvek volimo i imamo nešto zajedničko što nas spaja zauvek. Naša ljubav je ogromna i prevazišla je mnoge prepreke. Zašto misliš da neće prevazići i jednog klošara poput tebe?
Nika je slegnula ramenima. – Izvini, Damjane, ali Lav je u pravu. – priznala je Nika.
– Vidiš? – izvio je Lav obrvu, gledavši Damjana.
– Živjet ćeš sa čovjekom koji je ubio tvog ujaka i nećeš se bojati noću kada budeš zaspala da će ubiti možda i tebe?
Lav nije mogao da se kontroliše i jako je udario Damjana. – Budalo jedna!
– Hajdemo odavde, Lave, molim te. – uhvatila ga je Nika za ruku i izvela iz kancelarije.
– Gdje je Tereza? – upitala ga je.
– Otišla je da se pozdravi sa drugarima. Čekaće nas kod ulaznih vrata.

Srbija, Beograd

– Dobrodošle kući, lepotice moje. – rekao je Lav dok je otključavao vrata svoje kuće.
– Hvala, ljubavi. – osmehnula se Nika.
– Hvala ti, tata. – nadovezala se Tereza i jedva je čekala da uđe unutra.
– Izvolite. – otvorio im je vrata i pustio ih da uđu prve, a odmah za njim je ušao i on.
– Ovo je tvoja kuća, tata? – upitala ga je.
– Aha.
– Kuća ti je prelijepa. – rekla je Tereza. – Mogu li da vidim svoju sobu?
– Još uvek nije sređena skroz, ali dođi da ti pokažem nešto. – uhvatio je za ruku i odveo je do sobe koju su namenili da bude Terezina još dok je Nika bila trudna. Nika je stajala iza njih i plakala kada je ugledala sobu koju su krečili, sređivali i planirali da bude Terezina.
– Ovo je trebalo da bude tvoja soba. – rekao je Lav.
– Vau! Baš je lijepa! Nemoj ništa da diraš, hoću da ostane ovako. U stvari, samo izbaci ovaj krevetac i ubaci mi jedan krevet. – brbljala je Tereza.
– Ništa nisi dirao, Lave? – začuli su Nikin glas.
– Nisam. Zamolio sam i Božanu da ništa ne dira, samo da redovno briše prašinu i... – potekle su mu suze.
– Nemojte da plačete, ljudi. – pogledala ih je Tereza.
– Ako hoćete, možemo kasnije otići do prodavnice da mi kupite krevet. Neću valjda spavati u krevecu?
Uspela je da im izmami osmeh.

Nika i Lav su se oduvek dobro slagali. Bila je to veza koja se može okarakterisati kao jedna od najsavršenijih veza. Jedino što im je pre par godina falilo su bile reči – Lav je skrivao svoju tajnu duboko u sebi i zato se njihova veza raspala kao kula od karata – u sekundi. Prevazišli su i to i konačno pronašli svoj mir sa njihovom kćerkom. Bila je to ponovo čvrsta i savršena veza dvoje koji su se divljački privlačili i davali se bez rezerve. Erupcija strasti. Nika je želela svakim danom sve više i više – bila je nezasita i bila je ubeđena da će večno trajati ta neizmerna sreća.
 
Crna Gora, Budva

Ines se budi u znoju. Ponovo je loše sanjala. Ti snovi je svaki put dotuku. Brzo je uzela čašu sa noćnog  stočica i otpila malo vode jer su joj usta bila potpuno suva. Ustala je i okrenula se prema ogromnom prozoru i zagledala u nebo. Već je počelo da sviće, a sa staklenog zida koji vodi na terasu, smeši joj se more u punom sjaju. Došla je baš ovde jer je vođena sećanjima. Želela je da još jednom proživi lepe trenutke koje je zakopala na dnu ovog grada. Misli su joj nadolazile i nadolazile, ali nije mogla da proživljava te lepe trenutke mirno, jer su je proganjala loša sećanja.
Iscepala je jedan list papira iz sveske, uzela olovku sa stola, zavalila se u fotelju i počela da piše:
„Oduvijek sam bila drugačija. Osjetila sam na koži i sreću i tugu i uvijek sam se znala dobro nositi i sa jednim i drugim. Skrivala sam svoju tugu. Smijem se, ali nisam sretna. Nitko nije znao kakve su se bitke vodile u meni. Samo jednog muškara sam voljela u životu. Nikolu. Volim ga i dalje, ali nikome ne pričam o tome. Prekasno je za nas a i on me sada prezire. Do skoro je u meni postojala neka nada, a sada je i ona nestala – zauvijek. Ne nadam se više. Prazna sam i potonula sam u moru svojih suza koje uporno potiskujem. Ne mogu sebi da dozvolim da me bilo tko vidi tužnu. Osmeh je bio moj zaštitni znak po kojem su me prepoznavali. Trudila sam se da preko dana budem zauzeta poslom, ali sam samo ja znala kako mi je kada padne noć. Kada ostanem sama sa mislima u tišini i tami. Pitala sam se zašto mi je to uradio, zašto me je prevario sa mojom rođenom sestrom... Nikada nisam dobila odgovor. Da me je sa bilo kojom drugom prevario – oprostila bih mu. Ali sa mojom sestrom...
To nikako ne mogu da im zaboravim i oprostim.
Od tada sam postala hladna i ohola žena. Postala sam bezosjećajna i zaklela sam se da se nikada više neću zaljubiti.
Ali mene nešto drugo muči... Grize me savjest...
Ogriješila sam se o Niki. Sada kada vratim film unazad uviđam da je bilo nesvijesno. Bila sam ogorčena i besna jer joj je Nikola otac. To je oduvijek bio razlog mog lošeg ponašanja prema njoj. Sada se kajem, ali je kasno – nikada mi neće oprostiti.“
 
– Mama! – uzviknula je Tereza kada je uletela u kuću.
– Mama!?
Nika je izašla iz spavaće sobe. – Oh, Tereza, možeš li jednom u životu biti malo tiša? Legla sam da odmorim malo.
– Da budem tiša? Samo sam ti se htjela izvijestiti da sam došla iz obdaništa. – frknula je. – Stvarno me nerviraš ponekad.
Naišao je Lav i zagrlio Niku. – Stigli smo.
– Znam. – nasmejala se Nika.
– Smeta joj što sam je pozvala da joj se javim da sam stigla. – pogledala je Tereza Lava.
– Zašto, Nika? – pogledao je Lav.
– Ne, ne, ne. Ne smeta meni što mi se htjela izvijestiti, nego što je preglasna bila. Zaspala sam bila, nešto me poslednjih dana mnogo boli glava.
– Boli te glava? – pogledao je Lav zabrinuto. – Hoćeš li da odemo kod lekara?
– Ma nema potrebe...
U tom trenutku ih prekida fiksni telefon.
– Ja ću. – rekao je Lav i javio se. – Halo? Da, da, tu je. Ko je traži?
Odjednom je Lav prebledeo.
– Tko je to, Lave? – prišla mu je Nika. – Lave?
– U redu je, gospodine. Prijatno. – rekao je i prekinuo poziv. – Dušo, idi da opereš ručice i da se presvučeš. – pogledao je Lav Terezu.
– Mogu li kad to uradim da izađem ispred da se igram sa Mihajlom?
– Možeš. – odgovorio joj je i Tereza je odjurila iz sobe.
– Lave, bled si kao krpa. Šta se dogodilo? – upitala ga je Nika.
– Dođi. – seo je na krevet.
– Lave...
– Sedi, molim te.
Nika ga je poslušala i sela je pored njega.
– Moraš da budeš jaka, Nika.
– O čemu se radi? Tko te je to zvao i šta ti je rekao?
– Radi se o tvojoj majci...
– Nadam se samo da joj nije ponovo pozlilo...
– Nika... – uhvatio je za ruku. – Tvoja majka...
– Govori, Lave!
– Nije više sa nama.
Nikin jecaj je čula i Tereza koja je odmah istrčala iz kupatila.
 

Sat vremena kasnije kada je hitna pomoć otišla, Nika je bila u stanju mirovanja jer je primila injekciju.
– Kako nije više sa nama? Šta joj se dogodilo, Lave? – upitala je Nika Lava tiho.
– Čovek iz hotela mi je javio da je umrla i da moramo što pre da odemo tamo.
– Gdje da odemo, Lave? Kakav hotel spominješ?
– Tvoja majka je odsela u jednom hotelu u Crnoj Gori.
– Hajdemo odmah, Lave, tamo. – ustala je Nika iz kreveta.
– Prvo moram da se uverim da si dobro i...
– Kako mogu biti dobro, Lave? Majka mi je... – odmahuje glavom.
– Znam, ljubavi, znam. Pozvao sam Nikolu malopre. Krenuće i on sa nama. A Božana će stići za koji minut iz sela da bi čuvala Terezu dok smo mi odsutni.