SRELA SAM TE U ITALIJI

11 Zoe

Mislim da klubovi treba da imaju deo i za nas koji smo previše smotani da preživimo tamo.

Nije da bih došla na ovakvo mesto, jedino ako me ne odvedu, kao moj brat što je uradio.

Setim se samo kako povraća i kako se oslanja na mene do hotela, i odmah se u meni probudi gađenje, pogledam u njega i pomislim da li ću i njega nositi do smeštaja, s' obzirom da sam ga videla polupijanog u fontani, nešto mi je govorilo da se spremim za večeras.

Gužva je, mislila sam da nema nikoga, zar sam stvarno mislila da neće biti nikoga, draga moja Zoe, ti si jedina koja tako razmišlja.
Pucnula sam prstima, pokušavajući sebe da vratim u realnost.

On me drži za ruku i vodi do šanka, dlanovi su mu topli, a jačina kojom me drž malo je čudna, ali prija, verujem da to radi jer zna da bih se izgubila, mada je to smešna zamisao, jesam smotana, ali ne toliko.

Osetila sam se glupo dok smo prelazili tih nekoliko koraka do šanka, činilo mi se kao da idemo večno, toliko večno da sam analizirala njegov stisak, ni previše jak, ni previše blag.

Držao me je kao malo dete koje ne želite da izgubite, ali znate da neće otići.

- Jedan martini, a ti ćeš?

Okreće se prema meni, dok ja zveram okolo kao da tražim nekoga, na ulazu je stajalo obezbedjenje, a grupe su ulazile devojke i momci, mirisi su se mešali, više nisam osećala samo dim i alkohol, osećala sam mošus, borovnicu, mango, i limun.

- Ja ću koktel neki, bilo šta, sležem ramenima i uputim mu teskoban osmeh .

On govori nešto konobaru, a ja pokušavam da ga čujem, ali, čitanje sa usama mi nije jača strana.

Dodaje mi piće i sedam na barsku solicu dok ispijam koktel koji ima alkohola, ali nastavljam da ga pijem, nekada i sebe zadivim.

On ispija brzo svoj martini i pokazuje konobaru da hoće još jedan.
Naravno da mu to nije strano, ispio je piće, kao čašu vode, bez da trepne.

Dok čeka konobara, okreće se prema meni, gledam ga nekoliko sekundi a onda slegne ramenima i pokaže na podijum.
U trenu gledam u njega, u sledećem na podijum, podidjum je prepun, a on se cereka.

- Hajde da igramo?

Ponovo bacam pogled na gužvu i čini mi se ako odem tamo da će me progutati ta masa devojaka i momaka čija tela sa lakoćom postaju jedno na podijumu koje je postalo kao svetleći tanjir.
Mirisi su još više pojačani, vonj znoja mi se uvlači, pa posegnem za još jednim gutljajem.

Pokazuje na gomilu koja se sada stiska i bez da čeka moj odgovor povede me za ruku među masu.
Dodiruje mi dlanove, osećam da se toplota njegovih dlanova i toplota mog tela koje je ugrejao alkohol stapa.

Devojke sa čašama su se njihale a ja sam i dalje stiskala njegovu ruku, kao da se plašim da me pusti, iznenada me je zavrteo, haljina se okrenula oko mene, kao i ceo klub.

Ravnoteža mi se vratila iste sekunde kada sam se zaustavila od okreta i spustila sam haljinu plašeći se da je neko video da se isuviše podigla.
Razmišljala sam o haljini, a za ruku me je i dalje držao on, imala sam osećaj da mi srce lupa, i umnožava se, kao da nestaje pod svakim udarom.
Nikada se nisam osećala ovako, da li je ovo bila sloboda, sloboda koju je on imao, da li je sada imam i ja?

Videla sam da se smeje i počinje da pomera ruke , igra, a ja sam pokušala da ga pratim, pomerala sam ruke, klatila sam se levo pa desno, prišavši mu, uverila sam se da je naše postojanje samo par ruku među stotinu ruku na ovom podijumu.

Za mene je on bio par ruku, među stotinu, a za druge devojke je bio oličenje lepote, pogledi koji su počivali na meni, brzo su se prebacili na njega, a onda tamo i ostali.