Ponedeljak
Bez i jednog sećanja na subotu uveče trčim kao štreber školskim hodnicima.
"Hej Mandy!",uzvikne Emma dolazeći u mom pravcu."Jel sve u redu?Ovo je ludilo,to da nisam više toliki luzer."
"To me čini srećnom",kažem nasmejano."Ali moras da paziš.Ne veruj odmah navijačicama,samo ako ti se lepo nasmeju.One još uvek mogu nešto lukavo da urade."
"Ja ostajem kod svojih normalnih prijatelja,biga me šta kažu popularni",kaže ona i ja klimnem.
"U redu onda",odgovorim."Pa dobro,moram sad da idem na istoriju."
"A ja na matematiku,vidimo se."
Emma me na kratko zagrli i izgubi se u gužvi.
"Reci mi...može i od tebe nešto tako lepo da se napravi?",upita Sean pored mene,koji je gledao za Emmom.
Nerazumljivo ga pogledam: "Reci mi,jel si ozbiljan,da me to upravo pitaš?"
"Da?Tako nestvarno?",upitam me i pogleda svojim prelepim tamno smeđim očima.
"Umm...da?",kažem,potresem glavom i idem ka učionici,gde sednem na svoje mesto.
Zvonilo je za početak časa i ostali učenici su ušli za nastavnikom u učionicu.
"Dobro jutro",pozdravi nas i široko nam se nasmeje,te pljesne rukama pun motivacije i spustio malu kutiju na sto."Planirao sam rad u parovima i parovi se slučajno biraju.U ovoj kutiji se nalaze papirići gde su odštampane slike.Ako na primer Chris dobije cvet i Ella takođe onda će oni da budu par.Razumete?I da,papirići se međusobno ne razmenjuju."
Nastavnik ide okolo i svaki učenik uzme po jedan papirić.Na mom papiriću je leptirić.
Mnogi,koji već imaju svoj papirić,idu okolo i pitaju neke osobe da li imaju istu sliku.
Ja za razliku od njih sedim na stolici i gledam u klupu.
Podignem pogled i pogledam oko sebe,zbog čega ugledam ruku koja je podignuta visoko gore.
Slika je leptirić.
Moj pogled ide sa ruke na dole kako bih videla tu osobu.
Da li me sudbima zajebava?Zašto Zayn?
