Senke prošlosti

Prolog

Bio je to prvi put nakon toliko vremena da je ponovo imala noćnu moru. Mislila je da se oporavlja i da su prestale i da joj tablete pomažu ali eto ih ponovo kad im se najmanje nadala.
U snu je ponovo trčala kroz šumu i bezala od pucnjeva koji su se čuli iza nje, boreći se život.
Na trenutak je zastala i okrenula se, njen brat je bio odmah iza nje ranjen u nogu.
Stao je u mesto, pokušavajući da dodje do vazduha, ponestajalo mu je snage.
"Zašto si stala? Nastavi da trčiš, blizu su uskoro će nas stići."
"Ranjen si, ne možeš više." Rana od metka na njegovoj desnoj nozi je krvarila bez prestanka.
"Idi. Usmericu ih na drugi pravac i stići ću te."
"Ostajem sa tobom!" Rekla je kroz suze
"Smislicemo zajedno način kako da se izvučemo odavde, ne idem nigde bez tebe Alek!" Bila je uporna a nežne ruke njenog brata su prekrile njene obraze brisuci joj suze. Bio je uplašen jednako koliko i ona. Bilo je pitanje trenutka kad ce ih stići i znao je da je šansa da ih oboje izvuče iz te šume žive gotovo nemoguca.
Ali bio je siguran u jedno, njegova mladja sestra mora preživeti po svaku cenu, ona je i jedino što mu je ostalo od porodice.
"Slušaj me! Oni su mrtvi. Mama, tata Tibor, Viktor, svi su mrtvi. Ostali smo samo mi a oni nas stižu, biće ovde svakog trenutka, neko mora da ih usmeri na drugi prvac. Sakrij se u naše sklonište i čekaj tamo."
"Ne idem bez tebe."
"Stići ću te, obećavam." Milovao je po kosi i nežno je privio u zagrljaj. Morao je da se oprosti, vreme je isticalo. Samo jedno je imalo šanse da preživi tu poteru a to je bila njegova mala Rina. Spustio je poljubac na njeno teme i okrenuo je ka putu.
"Sada trci i ne osvrći se, sta god da se desi, sta god da čuješ iza sebe ne osvrći se. Moraš da preživiš, za mene, Tibora i Viktora moraš da živiš. Ti si bila i najsvetlija tačka u našim životima."
"Obećao si da ces me stići." Suze su se kotrljale niz njene obraze.
"Stići ću te obećavam. A sada trci. Trci Irina!" Povikao je kad su se u njihovoj blizini zaculi blizi pucnjevi, a ona je plašeći se da ga ostavi ali nemajući izbora zbog njegovog pogleda potrčala je koliko je noge nose.
I tada se probudila u svom krevetu, pokušavajući da dodje do vazduha.
Sunčevi zraci su obasjavali njenu sobu, bilo je jutro. Vrteći zlatni medaljon oko svog vrata, trudila se da suzdrži suze ali bezuspešno.
Prošle su godine od tada, tačnije dugih devet godina. Vreme je učinilo svoje, koliko god da bilo teško i koliko god da je nesreća pratila gde god bi se pojavila uspela je da sebi stvori novi život daleko od Rusije i daleko od prošlosti.
Ali nikada nije prebolela, znala je i da nikada neće jer neke rane jednostavno nikad ne zarastu. Volela bi da je mogla da nasluti da je to poslednji put da će videti svog brata, trebalo je da zna da neće uspeti sam da se izvuče, da pokušava samo da je otera u drugom pravcu da bi ubice usmerio na sebe. Žrtvovao je svoj život da bi ona živela.
Bila je svesna i toga da i ako bi mogla ponovo da vrati vreme Aleksej bi ponovo uradio isto i žrtvovao se za nju.
Ostala je potpuno sama na ovom svetu, bez porodice, bez ikoga uz sebe, sa mnogo tajni koje je godinama čuvala i koje su je pratile uz svaki korak.
Sa godinama naučila je da bude oprezna, pazila je sta pred kim govori, ko je u njenom okruženju, sa kim se druži, čak ni njeni bliski prijatelji nisu znali njen pravi identitet. To je bilo nešto što je zauvek moralo da ostane skriveno. Kao jedni preživeli član porodice Orlovih i usvojena ćerka Dimitra,vodje Ruskog mafijaškog klana vredela je mnogo kao i tajne njenog oca koje je samo ona znala a želeli su ih mnogi.
Novi identitet, nova država i nove mogućnosti za život, nastojala je da održi obećanje dato svom bratu dana kad ga je poslednji put videla, živela je. Živela je sa novim imenom i u sasvim drugačijem okruzenju od onoga gde su ona njena braća odrastali.
Ali to je bio i prvi put da je sanjala taj događaj posale skori četiri godine i bila je uplašena, pitajući se sta ako je to samo nagoveštaj nove oluje koja dolazi?