Vitoria
Jebeni Kai Hant.
Biznismen, multimilioner, šarmantni gospodin i neprevaziđeni drkadžija. Upoznala sam ga prvog dana vrtića. Imala sam osamnaest meseci i naravno ne sećam se toga ali se sećam da su mi to upoznavanje roditelji prepričavali godinama. Majka ga je ostavila ispred vrata sobe u kojoj smo boravili i prva stvar koju je uradio je da je dotrčao do mene i poljubio me u usta. Bila je to slatka priča nekako kad sam je čula po prvi put. Nakon toga, to je postala jedna od onih izlizanih priča na svakom porodičnom okupljanju i na kraju mi se smučila. Kako se ispostavilo, taj poljubac dve osmanaestomesečne bebe je trebalo da zapečati moju sudbinu. Sreća moja a kako se ispostavilo tuđa nesreća, nisam volela da mi iko govori šta ću da radim.
Išli smo zajedno u vrtić i kasnije u istu osnovnu školu. Bili smo nerazdvojni, najbolji prijatelji i dešavalo se da par dana prespavamo jedno kod drugog i naši roditelji nikada nisu imali problem sa tim. U školskoj klupi smo sedeli zajedno. Kai mi je svakog dana donosio užinu u školu a ako bi zaboravio, dao bi mi njegovu. Branio me je od školskih nasilnika, ubeđivao profesore da mi daju veću ocenu i kad nisam zaslužila i nakon škole bi igrao sa mnom odbojku ili fudbal kako bih se popravila u tome. Bio je moj zaštitnik u svakom smislu, ponašao se kao stariji brat ali i vrapcima na grani je bilo jasno da je zaljubljen u mene. Kai je bio opčinjen sa mnom i dok nije potpuno razumeo da jeste ili još važnije, zašto jeste.
Kad je došlo vreme da se upišemo u srednju školu ja sam odabrala tekstilnu jer mi je moda bila omiljena stvar na svetu. Bila sam dobra u crtanju, stalno sam nešto skicirala i moj mozak je svaki put bio na ivici da eksplodira kad bih zamislila svoju idealnu budućnost i sebe kako dizajniram za neku veliku modnu kuću. Imala sam planove i želje. Kai je jebote takođe odabrao tekstilnu školu. Bio je matematički genije, perspektivan đak i vrstan sportista. Imao je već tada crni pojas iz džudoa i igrao je u prvoj postavi vaterpolo tima iz Otranta, malog grada u Italiji gde smo rođeni. Mogao je sa svojim životom da uradi šta je jebeno hteo a on je odabrao da me prati i seče materijale za haljine. Neko bi rekao da je to baš simpatično ali meni jebote nije bilo i imam hiljadu razloga zašto nije.
Kai jeste isprva bio moj najbolji prijatelj, kasnije prvi poljubac a zatim i prvi seks ali nikada prava veza. Od kad znam za sebe marila sam o njemu, volela ga prilično i htela sve najbolje za njega. No, htela sam i svoju slobodu i slobodu izbora koliko god glupe greške da sam planirala da napravim. On je uvek bio tu negde oko mene, usmeravao me i uticao na moje odluke. Sranje između nas je otišlo toliko daleko da su me njegovi roditelji prihvatili i uselili u svoju kuću kad su mi sa šesnaest godina poginuli roditelji. Dobila sam svoju sobu i njegova majka Bjanka me je vodila u šoping po novi školski ranac i patike za fizičko. Bio je letnji raspust, ja sam bila sama u kući ali bi se Kai ušunjao svaku noć u moj krevet. Jedva sam čekala da dođe jer smo nekoliko nedelja pre toga po prvi put imali seks i kao i svaki tinejdžeri nismo umeli da prestanemo sa tim. Bila sam toliko obuzeta jebanjem sa njim da se nisam setila da pozovem roditelje i vidim zašto ih nema iako je bilo skoro dva ujutru. Oko tri ujutru, policajci su pozvonili na moja vrata i rekli mi da su mi roditelji poginuli, potpuno mi srušivši svet. Moji majka i otac su se vraćali sa jednog od svojih poslovnih putovanja, otac je izgubio kontrolu nad vozilom i poginuli su na licu mesta. Mrzela sam svoj život i sebe tada. Mrzela sam što sam napuštena, brzinski iseljena iz porodičnog doma i tako sama na ovom prokletom svetu bez prebijenog centa. Moji roditelji nisu birali da poginu i napuste me ali bila sam mnogo mlada i nisam umela da se osećam drugačije. Rodbinu nisam imala i da bi me spasili od sistema i ko zna kakve hraniteljske porodice, Kaievi roditelji Bjanka i Ares su me uzeli kod sebe. Imali su dobru nameru i hvala im na tome. No, iako su dali sve od sebe ja sam se svakim danom osećala sve gore i gore i jednostavno morala sam da ih napustim. Bili su porodica ali nikada nisam mogla da ih doživim kao svoju. Živela sam sa njima svega tri meseca nakon čega sam bukvalno pobegla za Čikago i falsifikovala ovlašćenje za putovanje sa potpisima mojih mrtvih roditelja. U Čikagu sam radila kao konobarica i lagala da imam osamnaest godina. Jela sam u narodnoj kuhinji i spavala u ostavi na poslu i krila se većinu vremena. Imala sam stvarno usran život u to vreme i zaista sam se konstantno pitala koji je moj jebeni problem bio pa sam se tako nesmotreno i bez razmišljanja upustila u to sranje. Mogla sam da se vratim u Italiju i da prihvatim pomoć. Jednostavno nisam to htela i moja odluka je bila da se patim sve dok ne uspem da stanem na svoje noge ili umrem od hladnoće ili noža ispod nekog mosta.
