Prolog
Vitoria
- Da.
- Da.
- Onda vrlo dobro, proglašavam vas mužem i ženom. Možete da poljubite mladu. - moj muž je spustio usne na moje i poljubio me lagano ali sa karakterističnim obožavanjem. Bio je to jedan od onih poljubaca koji obećavaju sigurnost i srećan kraj, sve ono što sam mislila da nikada neću imati. Možda još važnije, sve ono što nisam bila sigurna da želim. Ja sam bila ekstremno komplikovana osoba, često ni sama nisam znala šta tačno želim i kad ali ovaj brak nije bio jedna od stvari zbog koje ću se pokajati. Blagi osmeh koji je zapravo dosezao do očiju mog novopečenog muža je dokaz. Odmakao se od mene i nasmešila sam se iskreno vesela a onda se čuo aplauz nekoliko ljudi koji su bili prisutni.
Tip koji nas je venčao a koji je bio jako loša imitacija Elvisa Prislija i to japanskog porekla je tapšao entuzijastično dok je nekoliko devojaka zapravo mojih deveruša skakalo u svojim minijaturnim bikinijima oko nas. One su bile Amerikanke na turističkoj turneji po Japanu potpuno previdele da je ovo Tokio a ne Las Vegas. No, ovo je definitivno bilo jedno od onih potpuno komičnih i ludih venčanja ali da je bilo bilo kako drugačije ne bi valjalo. Moje srce je bilo mirno i puno sa tek ponekom trzavicom ali nisam obraćala pažnju na to. Bila sam na onom nivou sebične sreće da sam se zapitala da li je moguće da mi se konačno u životu sve sredilo i da je sada došlo vreme da samo jebeno uživam i ne brinem ni o čemu. Moguće je. Put koji sam prešla od tinejdžerskog doba pa do sada je bio užasan i iako nisam bila baš velika cvećka na tom putu i ja sam zaslužila malo više da se smejem i ne mislim o sutrašnjem danu i šta on donosi. Problema i peripetija mi je bilo dosta za čitav život. Kako sam bila samo naivna.
- Spremna riđa?
- Nikad nisam bila spremnija. - pogledala sam u svog muža i opet se zahvalila višoj sili, sreći i bogu na njemu. Za razliku od ostatka mog života on je bio jedina konstanta, jedina stabilna stvar i večiti spasioc. Pripadao je onoj vrsti muškaraca koji su uvek nosili odelo ali nikad sako, uvek košulje podvrnutih rukava i sjajnih cipela i večito između uglancanog biznismena i opuštenog tipa kome malo treba da mi tako skupo obučen popravi česmu u kupatilu. Večito na telefonu vodeći biznis, ali nikad nesvestan mene ili dovoljno zauzet da se osetim zapostavljenom. Strastven ljubavnik, rame za plakanje i najbolji prijatelj ali uvek dovoljno mističan da ga svakog dana želim sve više i više.
- Videćemo to kad dođemo kući. Sviđa mi se ta haljina, nova je?
- Aha. I mislila sam da bi ti se svidela. - on se nasmejao a ja sam ga uhvatila pod ruku i napustili smo opštinu. Auto je bio parkiran odmah ispred ulaza pa mi je otvorio vrata da uđem unutra. Njegov vozač je krenuo u pravcu naše kuće. Živeli smo zajedno skoro dve godine ali danas ću po prvi put ući unutra kao udata žena. Jebiga, bila sam entuzijastična. Nisam bila protiv braka ali nisam bila ni neki vatreni fan istog. Nisam imala ništa protiv toga da se jednog dana udam ali sam nekako mislila da nikada neću biti te sreće da nađem nekoga koga stvarno mislim da zaslužujem. Ili on mene, što je još važnije.
Moj muž je želeo gala venčanje, fotografe koji bi snimili svaki detalj svadbe i neku svetsku zvezdu da nam peva a ja sam samo htela da se udam. Kompromis je ispao ovakav. Periferija Tokia, jeftini matičar obučen u Elvisa i devojke koje su se kockale u kazinu u blizini opštine u kupaćim kostimima i koje su bile dovoljno pijane da pristanu da budu moje deveruše. Imali smo i slike koje je napravila jedna od njih i iako su bile mutne i devedeset posto slika su bili selfiji mojih deveruša, znala sam da je ovaj dan danas bio dovoljno lud da nadmaši sve moje ludosti do tada. Moja haljina je bila od satena, maslinasto zelena, dosezala mi je do cipela i potpuno čedna. Nikada moj izbor ali svakako provokacija za mog muža koji se palio na uglađene i fine cure. Šteta po njega, oženio je totalnu ludaču.
