Neva

Strepnja

-Dobar dan.

Podignem glavu kada se vrata moje kancelarije otvore i otkriju mi nepoznato lice. Dva tamna oka veselo sijaju dok mi se smeši i zatvara vrata iza svojih leđa. Visok, mlad momak ispred mene mi izbija vazduh iz pluća, a videla sam ga prvi put u životu. Ustanem mehanički i progutam knedlu dok pokušavam da shvatim šta se dešava sa mnom.
Nikada mi muškarac nije oduzeo dah samo jednim osmehom.

-Dobar dan.-promuklim glasom, koji prvi put čujem od sebe, uzvratim na pozdrav.

-Ja sam Bojan, čuo sam da si nova. Dobro došla, želim ti sreću.

-Hvala, Bojane, ja sam Neva.

Kratko se rukujemo i zbog tog sitnog čina se moje srce poprilično uzbudi. Ne mogu reći da nemam tip muškarca, ali jednostavno nikada nisam postavila sebi okvir koji bih morala strogo da poštujem kada ulazim sa nekim u vezu. Međutim, ovaj čovek kao da je izašao iz moje glave. Kao da je izmaštan, tačno onako kako bih volela da izgleda čovek pod čije ću se srce ugnezditi i tu sviti svoje ljubavno gnezdo.
Priberem se malo i pokažem mu rukom na stolicu koja se nalazi tačno preko puta mene. Između nas dvoje je drveni sto kom bi dobro došlo lakiranje, zatezanje šrafova i čišćenje da bi izgledao kao da je star samo trideset, umesto verovatno osamdeset, godina.

-Pa, Neva, kako ti se dopada ovde?

-Tek sam par dana tu, ali čini se u redu.

-Nećeš imati mnogo posla sa oficirima, ali verujem da ćeš klincima biti zanimljiva.-namigne mi i time me šokira. Zar se to još uvek radi? Nisam sigurna da mi je iko ikada namignuo. Nasmejem se poluglasno na njegov simpatični čin i prevrnem po glavi par stvari kojima bih mogla da nastavim razgovor.

-Ti radiš neki kancelarijski posao?-lupim prvu glupost koja mi padne na pamet, a odmah zatim poželim da ubijem sebe.

Čovek je u uniformi, Neva, verovatno ne prenosi cigle.

-Za sad vodim klasu kadeta, i sam sam prošao kroz akademiju.-istakne to nekako ponosno i njegov osmeh natera i mene da se nasmešim.

-To je lepo. Mislim, kada možeš da ispravljaš greške koje su drugi učinili, a ti si ih bio svesan i morao si da trpiš.

Rečenica koju izgovorim izađe iz mojih usta mnogo hladnije i grublje nego što je zvučala unutar moje glave. Kratko je podigao obrvu i uputio mi intenzivan pogled koji ja izignorišem tako što okrenem glavu blago ulevo i fokusiram se na sliku nespretno okačenu o zid. Kriva je.
A kriva sam i ja jer sam zaboravila da zagrizem jezik kad je to bilo pametno uraditi.

Živim sa nadom da ću roditi decu kojoj ću biti majka kakva moja nije bila meni.
Želim da otac moje dece bude čovek koji će da voli i mene.
Volela bih da jednog dana moja porodica bude funkcionalna.
Želela bih da se moja deca slažu kao Srna i ja, i još bolje, ako je to ikako moguće.
Tako silno želim da svojoj deci stvorim svet u kakvom nisam imala priliku da živim.
Dala bih sve da mogu.

Okrenem glavu sa već unapred smišljenom rečenicom, ali ne moram to da radim jer Bojana nema, a stolica je uredno vraćena na svoje mesto. Dok sam bila dete umela sam da odlutam i ignorišem sve oko sebe. Fokusirala bih se na nešto potpuno nebitno, a onda kao da bih zagazila pod vodu duboko bez zadržavanja daha. Nisam imala potrebu ni da vidim, čujem ili osetim bilo šta. Ni disanje mi nije bilo potrebno. Trebala mi je samo moja tišina da u njoj proživim par minuta za sebe. Očigledno da ta navika iz detinjstva nije napustila ni ovu odraslu Nevu. Jedina razlika je u tome što velika Neva nije više mala i ona mora da živi jer se računi neće platiti sami, veš neće biti opran, a Srna ništa od toga nije imala naviku da radi. Ova Neva mora da brine o poslu, o stanu, porodičnoj kući u kojoj nikada nije imala porodicu, majci koja pati, ocu kome misli lete i sestri kojoj je ona jedini pravi roditelj.

Velika Neva je jednostavno navikla na teret koji nosi. Sva težina života koja joj gordo stoji na ramenima i pritišće je ne može da je slomi jer je sa njom srasla i u njoj živi.
Velika Neva ne oseća težinu spoljašnosti, već samo bol, koji skoro da je fizički, jer je teret odavno deo njenog tela.

Sklopim oči i prestanem da razmišljam o sebi u trećem licu jer mi se ta osoba uopšte ne dopada. Stisnem zube i izdržim dan na poslu, a onda se zaputim ka stanu.
Gurnem vrata slomljena od same pomisli na svoj život, ali ona ne mogu da se otvore. Pokušam par puta, pa naposletku upotrebim ključ i uđem u stan dozivajući Srnu, mada znam da nije tu.
Nije neobično što moja sestra nije u stanu u skoro šest sati popodne kada sam došla sa posla. Nije neobično ni što je nema u osam kada sam oprala i osušila kosu. Ni u devet kad sam večerala. Ni u dvanaest kad sam navila alarm za sutra jer imam zakazano kid frizera. Ni u jedan kad su oči već počele da mi se sklapaju. Ni u tri kada sam je pozvala sedmi put.

-Nije neobično. Ona je mlada devojka, normalno je da nije tu. Uskoro će doći.

Kao na iglama šetam kroz stan i okrećem njen broj zabrinjavajuće mnogo puta. Pokušavam da utešim sebe za hiljadu izgovora, ali strah mi se uvlači pod kožu i osećam kako mi truje krv, nagriza kosti.
U mene se uvlači jeziva strepnja koja mi puni glavu svakakvim mislima, povezujem stvari koje mi inače ne bi imale smisla. Radim sve da umirim sebe, ali nikako mi ne uspeva. Šetam levo-desno od nervoze i valjda sam zato i ispustila telefon na pod kada je zazvonio. Brzo se bacim za njim i okrenem ekran ka svom, verovatno od straha izbezumljenom, licu.

Nepoznat broj.