Azurne noći I

30.deo

~Mahir pov~

Konačno je uočim u ogromnoj masi ljudi te se što pre provučem kroz nju da bih je zaustavio. Čitavo veče nekako beži od mene, čak ovamo nije ni došla sa mnom, već sa Nejrom. Osećam nešto čudno u sebi i želim da saznam šta se dešava sa nama trenutno jer znam da nisam ništa zajebao da bi bila ljuta na mene, mada možda grešim, možda mi je to nešto promaklo.

Uhvatio sam je za ruku i čim je zeznula i izvukla iz moje odmah sam se namrštio. Pogledala me i kad je shvatila da je otela ruku iz mojih odmah mi je vratila kao da se plašila moje reakcije. Nikada joj nisam video toliki strah na licu i nikada me do sada manje nije gledala u oči.

Poveo sam je za sobom ka izlazu u dvorište što je nemo bez ikakve reakcije prihvatila, a to je bilo sve samo ne Rigel kakvu ja poznajem.

Zastao sam čim sam zakoračio na tiho i mirno mesto pogodno za razgovor, a onda se okrenuo ka njoj. Gledala je u pod, znao sam da nešto nije kako treba:

"Kakvu glupost si napravila?" čim je čula tu rečenicu pogledala me u oči. Video sam puno rumenila na njenom licu i to je bilo jedino što sam mogao pročitati sa njenog lica, a to mi se nije dopalo.

"Želim da se ovo među nama završi večeras..." zatekla me njena rečenica. Nisam znao šta više osećam ljutnju ili neku tugu neopisivu. Nikada još nisam doživeo da neko raskine sa mnom prvi, a još manje da taj rastanak... zaboli?

"Molim te sedi da mi objasniš sve ovo... Glupiranje danas" klimnula je glavom i potražila pogledom prvu klupicu koje nije bilo zato sam je progutao ka betonskoj ogradi na koju smo se oboje naslonili.

"Nejasno mi je, nisi me pogledala celo veče. Šta sam to toliko zgrešio? Samo mi reci zašto sve ovo radiš i povući ću se ako smatram da tako treba?" odmahnula je glavom i okrenula se tako da gleda u more koje je bilo ispod terase. Čini mi se kako se moja ljutnja širila jer me drži u neizvesnosti da su tako i talasi postajali sve bučniji.

"Ne želim da pustim suzu jednu jer nisam vredna sopstvenih suza.." podigla je prst u vazduh dok je drugom rukom brisala svoje lice.

"O čemu govoriš?"

"Ne smem da ti kažem Mahire. Tako sam kriva, tako sam odvratna! Zašto nisam savladala sebe!?"  njena uznemirenost činila me nervoznim, toliko emocija sam osećao, a jedino u šta su se one pretvarale bio je čist bes koji sam savladavao jedva.

"Meni sve možeš da kažeš" prošaputao sam i privukao je u nežan zagrljaj. Tiho je zajecala i prošaputala kako ništa od ovoga nije trebalo da se desi i kako je ranije trebala da mi kaže istinu. Ali kakvu?

"On ništa nije kriv. Ja sam sve to dopustila... Uprskala sam nas. Naš savršen odnos koji se tako slatko gradio zarad malo neozbiljnosti..."

"Molim te da se smiriš i kažeš mi sve... Miran sam, nisam ljut, nisam besan, razumem te i stalo mi je do toga da mi kažeš šta te muči..." bio joj je potreban samo jedan tren nakon toga. A onda je sve u meni utihnulo...

"Spavala sam sa Adamom"

~Rigel pov~

Izustila sam to što sam brže i tiše mogla kako ne bi ni čuo kako treba koliko sam se stidela svega, ali sad je kasno za pokajanja, na kraju njemu ne bi ništa ni značila nakon svega.

Samo je sklonio ruke sa mene i pogledao me u oči, nikada u životu nisam imala veći strah od nečijeg pogleda kao sada od njegovog. Valjda lica nežnih ljudi postanu strašna onda kad otkriju svoju ljutitu stranu.

"Molim?" otrese zbunjen glavu kao da nije dobro čuo i izdahne mirnije.

"Ne teraj me da to ponovim" nakon trena tišine besno je zaurlao na mene zbog čega sam poželela u zemlju da propadnem. Stid me da stojim pred njim nakon svega.

"Od svih momaka na ovom svetu ti si se krenula sa mojim mlađim bratom?!" čim je okrenuo leđa uhvatila sam ga za ruku misleći da će otići u salu i nauditi Adamu, ali očito još nije bio gotov sa mnom.

"Rigel, makni ruku sa mene..." zadrži na mene kad krene da mi se izmigolji iz ruke.

"Molim te da ne praviš gužvu. Adamu je-..."

"O ne, ne brini. Neću sjebati batici rođendansku žurkicu..." okrenuo se ka meni i zgrabio snažno zglob šake koju nisam micala sa njegovog lakta.

"Brineš baš slatko o njemu to je novost" nasmejao se nervozno, a zatim je spustio svoje gard i odmerio me od glave do pete.

"Jesam li bio loš prema tebi?" upitao je tiše kao da se u njemu na tren onaj besni čovek osvestio i shvatio situaciju, a zatim je emotivno doživeo. Dok sam ja samo stajala i prihvatala sve jer znam da sam ja za sve kriva.

"Bio si savršen..." prošaputala sam.

"Je l to bio tvoj cilj? Da obojica budemo tvoje lutkice? Hm?!" odmahnula sam glavom dok je on svoju šaku spustio na moj obraz i njome ga stegao.

"Samo mi reci šta ti je onda bilo u glavi dođavola Rigel?"

"Ništa. Ne znam zašto sam sve to dozvolila, samo... Nekako, nisam želela da ga zaustavim. Njega sam upoznala prvog, Mahire. Bio je ludo zaljubljen u tvoju devojku pre nego što si je ti sam i upoznao! Ti i ja smo zajedno iz puke početničke sreće, da sam te upoznala samo dva dana kasnije možda bi sve bilo drugačije. Otkako sam u kući postali smo sve prisniji, dođavola nisam trebala nikada ni da vas upoznam! Sa njim sa bila ceo onaj dan kad smo se posvađali i bilo mi je tako lepo...osećam se grozno zbog toga. Poljubio me u noći zabave kad nas je upoznala Nejra, bar je tako mislila. I sve to mi je bilo odvratno... Sve dok nisam shvatila da ste mi obojica dragi i da... Sažalila sam se donekle i na to što nisam uzvraćala tu njegovu ljubav... Ne znam! Ovo nije opravdanje znam, samo... Ne znam više ni sama"

"Wow, kakva priča. Napiši knjigu o tome" izgovorio je ironično krenuvši krupnim koracima dalje od mene, a onda me pogledao preko ramena:

"Kad malo bolje prođemo shvatim zašto si bežala od mene. Miriše na parfem koji sam mu poklonio za rođendan..." prešao je rukama preko svog lica i uleteo u salu. Potrčala sam za njim, ali pre nego što sam stigla i da se okrenem uopšte, stajao je ispred Adama. Užasno besan i ljutnod ljubomore, njegova pesnica iznenada je poletela ka Adamovom licu i taj udarac je primio izuzetno nespremno, gotovo da je pao. Čim je postao svestan poleteo je ka Mahiru, ali je Ziad uskočio među njih zajedno sa Nerminom i razdvojio ih. Gosti su bili u šoku, svi su krenuli nekuda u želji da se sklone što pre jer im je bilo neprijatno da samo nemo bulje.

Nastaviće se...