Azurne noći I

31.deo

~Adam pov~

Krajičkom oka sam motrio na nju dok je ona nekako pospano i izgubljeno gledala kroz prozor auta. Nisam znao šta da kažem, niti sam imao pojma da li uopšte nešto vredi reći.

"Je l te boli?" upitala je tiho kad se nakon par momenata vratila u stvarnost. Prešla je rukom po mom obrazu i ogromnoj masnici koja se širila ka oku.

"Malo" ramenom lagano prignječim njenu ruku tako da stoji uz moj obraz duže, ali je ona nakon par sekundi izvuče.

"Hvala ti što me voziš..."

"Mislim da nije pametno to što sve guraš pod tepih"

"Zaista mi nije do ovog razgovora" zaustavio sam auto na prvom stajalištu i izašao iz njega. Obišao sam na njenu stranu i otvorio vrata.

"Meni jeste do ovog razgovora. Jer sam osoba koja ima emocije i osećam se kao krpa koju uzimaš kad ti treba. Izađi da razgovaramo kao ljudi..." izašla je iz auta, vrata sam džentlmenski držao, a onda ih zatvorio za njom. Oslonila se leđima o auto i pogledala visoko u nebo koje je postajalo tmurno od oblaka.

"Osećam se loše koliko i ti zbog Mahira, ali se ne kajem zbog nas. Verujem da bi bilo sve mnogo drugačije da se onaj dan nisam zajebao sa tvojim stvarima, ovako... Šta je sad tu je. Mahir je ljut i povređen, takvog ga nikada nisam video, ti želiš da ideš od obojice i nikad nas ne vidiš.... To je sebično Rigel. Nisi htela da povrediš jednog od nas pa nas boli obojicu..." suze su joj punile oči zbog istine koju sam govorio direktno jer nikako drugačije nije moglo. Znam da nam je njen osmeh obojici na prvom mestu, zato ćemo slepo činiti šta ona želi i kako to želi.  Ali ne mogu da izgubim priliku da makar pokušam da joj promenim mišljenje...

"Žao mi je. Jedino što mi kao fer rešenje pada je da odem jer će vama biti bolje, pomirićete se, lakše ćemo živeti svi, naći ćete nekog boljeg od mene obojica... zaslužuje te to"

"Nema bolje..." sageo sam se glavom ka njoj i oslonio je o njenu "Svi greše. Ne bi tražila bilo šta u meni da je on bio potpuno za tebe. Možda nam jeste suđeno..."

"Sve i da jeste, završili smo to ovde i sada. Ja idem kući, vi ostajete tu i lepo se svi rastajemo za sva vremena... Molim te da me razumeš...."

~Mahir pov~

"Kaže voli...ljubav što uzme vrati duplo! Ne i u mom slučaju, očigledno!" gunđao sam sam sa sobom suzdržavajući tu tugu u mom glasu i očima. Nisam želeo da dozvolim sebi da mi ona poremeti životni tok. Makar niko nikada drugi nije, ne umem da se snađem sa tim, ali sve više osećam da ona itekako jeste...

Bacio sam sa kreveta duksericu koju je ovih dana nosala non stop i cela je mirisala na nju. Mislio sam da će biti lakše ako ne osetim taj prokleti kokos sa njega oko sebe. Čim sam se osvrnuo osetio sam je u svakom ćošku svoje sobe koja je nekada bila mesto na koje sam bežao od problema, sada se svaki moj problem nalazi u njoj.

Seo sam na pod do spakovanog kofera koji spremno čeka da odem i vratim se na posao da skrenem misli. Oslonio sam glavu o njega i spustio pogled ka podu.

"Mili... Mogu li da uđem?"  klimnem glavom ni ne gledajući u svoju majku koja me zabrinuto posmatrala i pitala se zašto sam ovakav.

Nisam smeo da prevalim preko usana to što su uradili, a tako sam želeo nekome da kažem....

Nastaviće se...