Azurne noći I

35.deo

"Nisi kučkice, još uvek smo na istom mestu. Ali polako odradila si veliki posao, ipak si smelo pogledala svojoj smrti u oči..." izgovorio joj je stežući joj kosu. Nisam mogao, a da ga ne ošinem gorkim besnim pogledom po toj ruci koja joj nanosi bol.

"Nemoj" rekao sam mirnije i sklonio njegovu ruku sa njene meke duge kosice koja više nije bila smeđa kakvu je pamtim, bila je nekako svetlija, sa potpuno plavim krajevima i pramenovima.

"Angelina Šandorova, moj šef finansija, znao sam da ništa novo ne treba primiti dok to ne vidiš, ali hteo sam da te namamim u svoju kancelariju kao da su ti u njoj vrata otvorena, da pomisliš da sam glup..." pokušavao sam da isključim emocije dok moj pogled odavno nije bio na njoj, okrenuo sam joj leđa. U suprotnom pao bih na kolena nečega što smo imali...

"Oprosti, nisam imala pojma..." gorko je procunjala kroz suze koje osećam na svom srcu kao kandže koje se zabadaju u njega. Svaka me zavolela kao da je moja... ali nisam mogao da oprostim koliko nisam mogao ni da je osudim.

"Ma sve si ti znala kurvetino lažljiva!" Svitac je ponovo udari na šta se besno okrenem i udarim ja njega svom svojom snagom sa besom koji je nekuda morao da ode.

"Poslednji put ti kažem, makni svoje šugave prste od nje!" proderem se i besno ga šutnem u stomak, dok me svi začuđeno gledaju očekujući da uzmem pištolj i prosviram joj mozak, ali niko ne zna... da je to moja mala Rigel.

Moja tačka svetlosti u najdubljem mraku. Moje zvezdano nebo u oblačnim noćima kad nemam nikoga na ovom svetu, čak ni samog sebe, ali imam njena oka dva...

"NAPOLJE SVI! NEĆU NIKOGA DA VIDIM!" krenuli su ka vratima svi u nekom laganom tempu zbog čega sam ja uspeo da skupim malo vazduha dišući brže.

"Hajde, marš i ti..." gurnem ga kad ustane sa poda i usmerim ga ka vratima. Kad ostanemo sami priđem joj i na tren uzmem pištolj odlučan da to uradim jer tako mora. To se od mene očekuje.

Nisam želeo da joj ga oslonim o čelo koje sam nežno ljubio u želji da zauvek ostanemo jedno uz drugo i time isprljao sve lepo, međutim ona sama svoju glavu pomakne i osloni o pištolj, predajući mi život u želji da joj skratim muke tim metkom, ali kad se njene nevine oči nađu na meni niz moje lice krene suza koju držim sve ove minute dok je gledam imajući osećaj da su godine.

I dalje čvrsto držim pištolj dok drugom o rukave košulje brišem svoje lice koje se stalno iznova vlaži. Zadržim dah da ne čuje da ne mogu ni da dišem koliko mi je stalo....

Bacio sam pištolj i pao na kolena pred njom. I dalje me gledala tim svojim crnim očima mog pakla, bila je sva u ranama, dobro pretučena, ali snažno ih je nosila.
I zbog toga sam krivio sebe... a nisam mogao to da popravim.

"Gade prokleti, gade...." govorio sam kroz suze ne verujući da je predamnom osoba zbog koje bih sve svoje najmilije ostavio misleći da je njoj jedino stalo! Da me istinski voli! Od silnog besa pokidao sam konopce na njenim zglobovima i ustao, šetao sam uznemireno kao neki pas, bio sam van sebe.

Srce mi se cepalo na komade jer sam znao da odavde moram da je iznesem mrtvu zarad svog posla i reputacije.

"Mahire" čvrsto sam stegao vilicu ne dajući da me njen umoran glas dotuče. Stao sam metar dalje od nje i pogledao je, pokušala je da ustane, ali od silnih povreda nije dogurala daleko već je pala pred moje noge, ravnodušno sam stajao gledajući Angelinu, ali mi je duša plakala jer u ovom paklu vidim Rigel.

Grubo sam je podigao i vratio je na stolicu, kosa joj je bila vlažna i krvava, telo u modricama dok je sa njenih usana tekla krv.

"Zašto meni Rigel, što sam toliko zgrešio da sve ovo zaslužim od tebe i Boga? Hm... Zašto?" želeo sam i da je uvredim, da je boli kao što mene boli sada sve ovo, i kao što me bolelo i mnogo pre, ali nisam imao srca za to.

"Nisi ni ti meni rekao ko si ti...."

"Ja sam kriv?! Sad sam ja kriv za ovo što se dešava!?"

"Ne! Dođavola kažem da se sve poklopilo jer nismo bili iskreni! Molim te, oprosti mi...."

"Ne" odmahnuo sam glavom i skupio papire, grubo sam joj ih bacio u krila i rekao:

"Tamo su zadnja vrata, izlaze u dvorište, ispred je parkiran crni auto..." zastao sam tražeći ključeve svog auta po džepovima pantalona, kad sam ih izvukao i njih sam bacio u njena krila "Gubi mi se s očiju" prošaputao sam teška srca i krenuo ka glavnim vratima.

"Mahire! Molim te, stani da ti makar objasnim. Mili moj... preklinje te!" snažno sam pesnicom udario u vrata ispred sebe i na njih spustio svoje ruke...

~Rigel pov~

Odjednom je zavladala tišina, a nju je nakon toga ispunio njegov tih jecaj. Bacila sam stvari iz svojih krila i krenula ka njemu koliko god da me bolelo više me bolelo to što on zbog mene plače. Oslonila sam ruku na njegova leđa i drugom ga okrenula ka sebi. Spustio je glavu na moje grudi i snažno me zagrlio, oboje smo skliznula niz vrata i seli na pod do njih.

Plakala sam i plakao je. Nisam znala kome je više zbog čega žao.

"Znam da moje reči ne znače više ništa za tebe i ne mogu da ti olakšaju, ali znaj da nikada nisam radila protiv tebe svesno Mahire, nisam želela ništa sa Adamom mrzim sebe zbog toga i nisam imala p-..." ispravio se i nežno svojom rukom obrisao moje lice ućutkujući me svojim pogledom.

"Je l te boli?" spustila sam glavu na njegovo rame i shvatila da nema svrhe pravdati se jer je učinjeno šta je učinjeno...

Nastaviće se...