Idalje te čekam

8. DEO

Ispot ćebeta sam već nekoliko dana unazad, ne mogu da verujem da sam bacila sav svoj trud i zalaganje zbog jednog kretena u sakou i kravati. Mnogo mi je teško što je nešto što sam godinama i godinama gradila propalo u deliću sekunde. Čak šta više mislim da sam blago i depresivna oko cele situacije.

Moje sažaljevanje same sebe i svog života prekida zvono na vratima. Okrenem se na stranu u nadi da će samo odustati u jednom trenutku, ali nakon dobrih 5 minuta neprekidnog zvonjenja jedva nekako se urolam u ćebe i odem do vrata. U sebi molim Boga da ću sa druge strane zateći Aleksu sa našim omiljenim perecama i osmehom. Nakon te pomisli mnogo živahnije otključam bravu, ali umesto toplih pereca zatekne me ogroman buket ruža i umesto Aleksine mile zatekne me Nenadova grubo iscrtana faca.

Smrknem se iste sekunde i krenem da mu tresnem vrata ispred nosa ali njegova jaka noga me spreči u tome

"Došao sam da se izvinim."

"Kasno Vam je za to."

"Katarina...nismo deca.."

"Molim Vas odlazite odavde."

"Molim ja tebe da me pustiš unutra da ti sve objasnim.."

"Ovo nije serija, i neće te jedan buket ruža oprati."

"Gospođice draga u ovom buketu ima 1001 ruža, koštao me je više nego ona firma za kojom toliko patiš, tako da ukoliko ne zbog mene pusti me unutra zbog lepog gesta u znak izvinjenja."

"Ma ne dolaziš u obzir ti si samo..."

"Dobro jutro komšinice."

Prodrhtavi glas moje komšinice sa sprata iznad me prekine u misli da mu kažem sve što mi je na duši

"Dobro jutro Magda."

Nabacim lažni osmeh a ona skupi oči u znatiželji dok kao pod lupom promatra Nenada 

"Kako divan buket."

" Za još divniju ženu.."

Pogleda me i u očima kao da su mu varnice sevnule a mene od jednom preseče neki djavo u stomaku. Ma šta je bre meni

"Katarina kakva si ti srećnica od žene, ovakvi dzentlmeni su ređi nego beli medvedi."

"Oo pričajte mi o tome Magda."

Kako bih prekinula ovu lažnu farsu i dalje kočenje moje vilice od lažnog smeha uvučem Nenada u stan

"Taj buket slobodno daj Magdi, da nije nje ne bi ušao ovde ni u komadima."

"Vidi..nisam došao da se svađam..hoću da se izvinim, da ti kažem da se Aleksa vratio na posao i da bih voleo da se i ti vratiš jer.."

" Jer šta.."

Okrene se ka meni i krene da mi se približava, ja mirno stojim a u meni svaki mišić se bori da krenem u nazad, ali ne izboriću se sa sobom. Nisam do ovde stigla povlačenjem pred drugima 

"Nemoj da me prekidaš mrzim to."

Sada već beg nije opcija, njegov dah mešao se sa mojim, a moj pogled je bio na dugmadima njegove košulje, nisam smela da podignem glavu ne od toga šta će se desiti već od toga da li ću se odupreti.

Osetim dva prsta na svojoj bradi koja lagano podižu moje lice ka njegovom. Za sekundu moje oči gledaju njegove sada već skoro crne. Trepćem brzo u nadi da će mu biti neprijatno i da će se skloniti ali on se još više približi uz mene koja nepomično stojim

"... jer sumnjam da ću moći da izdržim da ne gledam tu figuru dok zanosno hoda ispred mene."

Dok je govorio gornja usna mu je u par puta okrznula moju suvu i vrelu usnu. Zašto mi toliko malo fali da sad i ovde skočim na njega i povedem ga u svoju sobu. Od jednom se naglo skloni i na trenutak mi bude žao, ali brzo se vratim u realnost.

"Ako je to sve možeš da ideš."

Kažem odsečno,brzo i skoro kao u odbrani

"Nije sve.."

Izgovori dok se udobno smešta u moju fotelju. Aa ja krenem za njim i sednem na drugu preko puta.

" Ne želim da se vratiš na mesto menadzera."

"Molim?!"

"Već na mesto moje personalne sekretarice."

"To ne dolazi u obzir! Ne planiram da se jebem sa tobom samo zato što ti nikako da izađeš iz puberteta."

Zasmeje se na sekundu, ali sledećeg momenta je već ozbiljan 

" Ili ćeš raditi kao moja sekretarica ili zaboravi na bilo koji pristojni posao u ovoj državi."

" Ti nemaš ni obraza ni srama.."

"Mila moja ne bih ja bio ovde da sam brinuo o tome."

"Sada je vreme da stvarno odeš."

Ustanem i pokažem mu rukom na vrata. Ustane lagano,popravi košulju i laganim korakom krene ka vratima, pred vratima se okrene i od jednom se ja nadjem pribijena uz ista i sa dve ogromne šake na svojim kukovima

" Očekujem te sutra na poslu devojčice."

Prošapuće mi uz uho, a moji obrazi samo što ne izgore od vreline. Lagano me pomeri od vrata i izgubi se u vrevi grada. A ja dođem sebi posle par trenutaka.. Sednem u dnevnu sobu posmatrajući ogromnu kutiju punu krupnih crvenih ruža koje zanosno mirišu

Bože koliko mrzim ovog čoveka..