Put Samoistrebljenja

PROLOG

3025. godina, Mesec.

Kerzrikov pogled lutao je od zvezde do zvezde, a nje­ gove tamne oči izmučene mislima, pokušavale su da pro­ nađu smisao u beskrajnom ništavilu. „Zemlja izgleda tako daleko odavde, znaš li, Gelene?", pogled mu se zaustavi na Zemlji, a oči se obojiše njenim plavičastim odsjajem.

„Da, gospodine", odgovori Gelen, „izgleda tako ma­ leno, a četiri puta puta je veća od našeg Meseca".

Kerzrik spusti pogled i usmeri ga ka svom mladom pomoćniku. „Mislio sam vremenski daleko..."

„Ah, gospodine, oprostite", postiđeno reče, „nisam vas najbolje razumeo".

„Sve je u redu, nisam ni ja bio naročito precizan sa rečima". Kerzrik je prišao staklenoj kupoli pod kojom su se nalazili i naslonio dlan na prozirni zid koji ih je delio od vakuuma. „Ne mogu da verujem da je prošlo više od tri stotine godina otkako je taj plavi džin umro. Kako je moguće da smo nešto tako lepo uspeli da uništimo?", razo­ čarano je uzdahnuo. „Ja sam već četrnaesta generacija svoje porodice koja nije kročila na Zemlju. Pitam li se, da li sada tamo nešto ili neko živi?"

„Mislim da ne, gospodine", Gelenov glas dobi tužne note. „Zapravo ubeđen sam u to. Svakodnevno šaljemo sonde na Zemlju, ali ih Zafina uništi pre nego što uđu u atmosferu".

Sedi, debeljuškasti starac pruži korak ka svojoj kožnoj fotelji, te se izvali u nju preklopivši prste preko povećeg trbuha. „Znači ipak nešto tamo živi...", Kerzrikove guste obrve se visoko uzdigoše, a na licu pojavi smešak. „Zafina!"

„Pa, tako nekako, gospodine", Gelen se kiselo nasmeši, te provuče šakom poviše slepoočnice, očešljavši prstima svoju do ramena dugu smeđu kosu.

„Znam da ne voliš crni humor, Gelene", osmeh je i dalje virio ispod starčevih savršeno štucovanih belih brkova, „ali kako budeš stariji, sve ćeš ga više ceniti. Baš kao i sudbinu. Čovečanstvu je bilo suđeno da nestane, i to je jednostavno tako". Krajem oka je primetio svog pomoć­ nika kako odmahuje glavom. „Šta je? Ne slažeš se nešto?", upitao je, delimično uklonivši smešak sa lica.

„Pa i ne baš...", iskreno priznade. „Barem ne sa ovim drugim delom".

„Hmm?", radoznalo će starac.

„Iskreno mislim da ljudi povlače kartu sudbine samo da bi opravdali svoje pogrešne izbore", reče Gelen, name­ stivši se udobnije na stolici. „Ako im se ne sviđa put kojim hodaju, krive sudbinu, a ukoliko im sve ide od ruke, sami su zaslužni za to. Eto i vi sami krivite sudbinu zbog samo­ uništenja čovečanstva, a uistinu, kriva je isključivo ljudska glupost i ništa više".

„Možda si u pravu", zamišljeno kaza Kerzrik, gledajući u neku neodređenu tačku na stolu ispred sebe.

U tom trenutku, neko je tiho, jedva čujno, pokucao na vrata kancelarije i privukao Gelenov pogled. Prostorija unutar koje su se nalazili, bila je smeštena na vrhu jedne od najviših građevina na Mesecu, a pogled iz nje je bio dovoljno dobar da pokrije veći deo Gerdiliona, najvećeg grada u koloniji. Kerzrik nije čuo kucanje, ili se samo pra­ vio da ne čuje. „Da?", izusti Gelen i dalje gledajući ka vra­ tima.

„Ajlina je", začu se piskav ženski glas sa druge strane vrata. „Naučnik Lun je došao da vidi predsednika Ker­ zrika". Par sekundi je trajala tišina, tokom koje su Kerzrik i Gelen zbunjeno razmenjivali poglede. „Rekao je da je jako hitno, da ne može da čeka", dodala je.

„Ček'", Kerzrik se zamišljeno pogladi po kratkoj, sedoj bradi. „To ime mi je jako poznato. Ko beše Lun?"

„Pa... Već Vas je posećivao prethodnih godina", odgo­ vori Gelen. „Ne znam da li se sećate, ali jednom Vam je došao sa teorijom da je moguće stvoriti atmosferu na Mesecu pomoću azotnih ultramina".

„Ah, da, da...", prisećao se starac namrštenog lica. „To je ona budala što je želela da ode do Zemlje i nazad. Znam da je pričao o nekim čudnim materijalima koji su navodno imuni na Zafinu".

„Upravo on, gospodine", potvrdi Gelen.

„Ako ništa, mora mu se odati priznanje, neumoljiv je kao hladno kovano gvožđe. Verovatno opet dolazi sa sličnim budalaštinama". Starac se srozao još dublje u kožnu fotelju.

„Ali iskren da ti budem, Gelene, voleo bih da čujem neke gluposti za promenu. Dosta mi je ovih stvarnih problema. Bacaju me u ozbiljnu depresiju. Reci da može da uđe".

„Napred!"

Vrata se iste sekunde otvoriše, a kroz njih upade sitan, crnokosi čovek u belom mantilu. U rukama je nosio mobilni hologramski projektor, napravu koja u vazduhu stvara trodimenzionalne slike.

„Oprostite, gospodine predsedniče", pravdala se atrak­ tivna devojka duge plave kose, stidljivo vireći kroz ram vrata. „Stvarno je bio uverljiv, molim Vas da ga poslušate".

„U redu je, Ajlina", reče Kerzrik, pokazavši joj gestom da može da ide. „Zdravo, Lune, da čujem da li si konačno pronašao teleport koji sam ti tražio kada si prošli put bio ovde?", predsednik kolonije se grohotom nasmeja.

„Gospodine predsedniče, zaboravite sve što sam vam do sada pričao", naučnik je izignorisao predsednikovu pošalicu. „Iako je sve bila istina", promrmljao je sebi u bradu, pa pogledom prostrelio Kerzrika. „Znam da će ovo da zvuči luđe od svega što sam vam do sada rekao, ali...".

„'Ajde, momče", reče predsednik nestrpljivo, „samo ispljuni!"

„Uhh", naučnik nervozno protrlja nos, pa posle poduže zadrške opet progovori. „Osamnaesti dan od danas, postoje velike šanse da će nestati ljudska rasa!"

„Molim?!", predsednik se ispravi za stolom tako da je stomakom upro u njega. „Kako da nestane, šta baljezgaš ti, bre?"

„Pa da izumre, gospodine predsedniče", reče Lun samouvereno. „Poslednje što je ostalo od ljudske rase, ova kolonija na Mesecu, u opasnosti je da nestane". Naučnik slegnu ramenima, pa neprijatno pogleda u Gelena, koji je bio na dobrom putu da umre od smeha.

„Od čega ćemo izumreti?", upita Kerzrik.

„Ne znam", Lun spusti pogled, postiđen što nema bolji odgovor na to pitanje. „Ali sam siguran da hoćemo".

„Kako znaš da hoćemo, a ne znaš kako?", zbunjeno upita starac, izvalivši se nazad u fotelju.

„Pa to Vam zapravo mogu objasniti, ali će mi biti potrebno malo više Vašeg vremena".

„Ne znam baš, Lune, ja sam veoma zauzet čovek", Ker­ zrik je odmahivao glavom, gledajući u sat kog nije bilo na ruci. „Nije lako biti predsednik kolonije. Najbolje bi bilo da ti to meni sve zapišeš i ostaviš kod Ajline, a ja ću pročitati čim budem imao vremena. Važi?"

„NE!", dreknu naučnik. „Mislite da sam lud i na tome Vam ne zameram, ali ovo je previše ozbiljno da bi moglo da čeka!" Jednim dubokim uzdahom je umirio glas. „U istoj situaciji su bili Analena i Terlok kada su predviđali dolazak Zafine. Niko im nije verovao i skoro čitava ljud­ ska rasa je bila istrebljena. Zemlja, Mars, Saturn, Titan, sve naše kolonije su nestale. Niko i ništa nije preživelo na njima. Takođe su smatrani ludacima, kao što Vi sada smatrate mene, ali da ih je samo neko poslušao, milijarde života bi bilo spašeno, a mi sada ne bismo živeli kao pacovi na ovom mrtvom kamenu".

Kerzrik se na trenutak zamisli, pa pogleda ka svome pomoćniku koji je napokon obuzdao napad smeha.

„Gelene, kada nam je sastanak sa arhiepiskopom Altoni­ jem?"

„Za nešto više od pola sata, gospodine", Gelen ga pogleda u neverici. „Ne planirate valjda da slušate ove glu­ posti?"

Kerzrik mu se detinjasto iskezi, usmerivši pogled ponovo ka naučniku. „Da li ti je dovoljno pola sata, mom­ če?", starac znatiželjno izdignu obrvu.

„Nije, ali moraće da bude", odgovori naučnik i brže­bo­ lje upali hologramski projektor koji je doneo sa sobom. Ispred njih se stvorila hologramska projekcija na kojoj je pisalo: 56. Godina, Judeja, Rimsko carstvo. „Da bi bilo šta imalo smisla", nastavi Lun, „krenuću od samog početka i Starog Rimskog Carstva. Nadam se da ste spremni".