Azurne noći III: Svet je tvoj

16.deo

"Razumem, gospodine... Tu sam prvim vojnim letom... Ne brinite... Sve je rešeno..." načula sam dok sam lagano ulazila u njegovu sobu. Zastala sam na vratima, te tu sačekala da završi razgovor koji ga je po svemu sudeći iznenadio, iznervirao i zabrinuo. Spustio je telefon na sto, a onda tiho izdahnuo trljajući lice rukama.

Prišla sam mu i prstom prošla po sredini njegovih leđa, ispravio se jer me nije čuo da dolazim niti da sam ušla u sobu.

"Biće sve okej. Šta god da ti je rekao..." zagrlila dm ga oko struka i spustila obraz na njegova leđa, odmahnuo je glavom i prebacio ruku iza sebe kako bi i on mene zagrlio.

"Šalju me u crvenu zonu. Okupiran je aerodrom sa nekoliko hiljada taoca..."

"Ne želim da ideš, ali ako je to tvoja dužnost..."

"Nažalost..." okrenuo se ka meni i spustio šake na moje lice sklanjajući moju kosu sa njega: "Malena..." prošaputao je tiho ljubeći mi nos. Plaši me to što se ovako pozdravljamo...

"Moram odmah da krenem da se pakujem, zovi Adama..." čvrsto sam obavila ruke oko njegovog vrata ne dajući mu još koji tren da ode. Uzvratio je istom jačinom zagnjurivši licem u moju kosu. Mazili smo se tek sekund ili dva.

"Malo moje plavo" poljubio me u vrat kratko, a onda lagano svukao moje ruke sa svog. Poljubio je moje dlanove svojim tankim usnama, a onda se hitro bacio na spremanje. Pozvala sam strica, nije se javljao ma koliko ja uporna bila, poslala sam mu kratku poruku i odložila telefon na Damjanov sto. Uzela sam neke stvari koje je držao savijene u rukama i pomogla mu da ih smesti u svoju ogromnu maslinastozelenu torbu.

.....

~Damjan pov~

"Je l te strah?" upitao je tiho nakon što je ubacio moju torbu u bunker auta. Protrljao je dlan o dlan da ih očisti i pogledao me u oči.

"Ma ne. Meni je to rutina, posao..."

"Ti si stvarno lud" izgovorio je i bratski se rukovao sa mnom, potapkao me po ramenu i rekao:

"Vidi ja ću podneti vrlo dobro, ali ona neće..." pobledeo sam na tren kada je izgovorio tu rečenicu, misleći da govori o Ezel, ali sam onda shvatio da on nema pojma za to da više nisam veren.

Slegao je ramenima, a onda ostao još koji tren. Ugledao sam Ezel kako lagano šljapka u kućnim papučama prema nama. Obišla je Adama i prišla meni, lagano se uvukla u moje naručje sva zalivena suzama koje su me mnogo pogađale. I pre je plakala kad god bih odlazio, ali to bi bile suza ili dve, a sad je proplakala ceo Jadran.

Izgleda da je samo ja, bednik, uvek rastužim.

"Ezel, mala nemoj da si tako tužna. Šta ti je? Kao da je prvi put..." Adam ju je tešio sav zbunjen i mazio je po kosi gledajući me upitno. Odmahnuo sam glavom i prigrlio je još jače samo sad sa obe ruke.

"Biće sve okej.."

"Imam neki čudan osećaj...." šapnula je. Imam i ja, što je najgore, zato sam ovako izgubljen pa ni sam ne umem da je utešim.

"Ne lupaj mala. Donosiš mu lošu sreću time..." Adam je odmah krenuo da gunđa, samo je podigla pogled onim svojim plavim okicama, tako sam želeo poljupcem da je utešim, kad već rečima ne umem, ali nisam smeo. Umesto njenih usana zadovoljio sam se njenim pufnastim obraščićem. Ruke su nam se namerno sudarile kad sam je puštao iz zagrljaja i tad mi je nešto ubacila u dlan.

"Da te čuva..." šapnula je da Adam ne vidi i ne čuje. Čvrsto sam stegao to nešto i još jednom se pozdravio sa Adamom.

"Vidimo se za rođendan..." namignem joj dok ona mrzovoljno spušta pogled i sklanja ga u stranu. Udahnem duboko te sednem u auto. Mahali su mi sve dok nisam izašao iz dvorišta i zaputio se ka vojnom aerodromu.

Kad sam konačno otvorio dlan u njemu sam ugledao maleni medaljon, sličan onom koji stalno nosi oko vrata. Otvorio sam ga palcem, a u njemu je stajala mala sličica nje. Odmah sam ga okačio oko vrata i ubacio ga u majicu. Da me čuva, moja amajlija.

Nastaviće se....