Azurne noći III: Svet je tvoj

17.deo

"Timi! Dole glavu!!" dreknuo sam koliko god sam glasno mogao, ali bilo je isuviše kasno. Rafalom su mu prošli kroz lobanju i kad je njegovo telo palo na zemlju, od jačine metaka koji su kroz njega prošli, glave nije ni bilo, bila je smrskana. Sklopio sam oči na tren i sakrio se iza velikog točka jednog od aviona.

"Jesi li dobro? Otvori oči Damjane..." pogledam u Nikolasa koji me blago pljeska šakom po licu. Prljav od baruta i prašine, skoro da mu se lice nije ni videlo već samo oči, safirne i tmurne kao i ovo mesto. Od dvadeset mojih najboljih momaka ostala su samo sedmorica i još dva osakaćena i povređena za koje smo se pobrinuli i sakrili ih da čekaju. Nemaju još mnogo vremena, a odavde nas niko neće izvući jer nema ko. Sve je na meni.

"Dobro sam. Imaš li municiju?" izvukao je šaržer iz svog teškog kalaša i pokazao mi da je pun.

"Još ovaj i jedan u džepu..." iako su bili puni nije to dovoljno za ono što može tamo da nas snađe. Ali luda glava nikada ne odustaje.

Klimnuo sam glavom i pokazao mu znak da ću krenuti ispred, a on nek krene za mnom.

Odmah smo naišli na nekoliko terorista, zavijenih da im se lica ne vide, stide se i sami onoga što su. Sageo sam se i pogodio njih petoricu po jednim preciznim hitcem, preostala dvojica su pobegla u hangar, da obaveste ostale da smo probili poslednji nivo aerodroma i došli do hangara u kojima drže gorivo za avione i taoce.

Čučnuo sam kod jednog praznog kombija za prevoz kofera i pogledao u sat koji je visio na vrhu tornja za poletanja, bio je ogroman i sve se jasno dalo videti.

17.36h

Još četiri minuta do završnog poteza. Nik je seo pored mene osmatrajući okolinu. Ako se momci ne pojave, sami smo, ako ko ipak uspe da se probije do nas- bingo. Pojačanje.

Iz mnogih slojeva uniforme i zaštitnih pancira za ramena i grudi izvukao sam medaljon. Otvorio sam ga i pogledao u sat. Još dva minuta.

Malena, mislim na tebe, možeš li čuti moje misli?

"Slatka je, ko je ona?"

"Moj anđeo čuvar..." zatvorio sam medaljon i sakrio ga u odelu.

"Bu" štrecnem se te nož iz čizme zamalo zabijem u grkljan onoga ko je to uradio, ali kada ugledam Amelovo lice odmah spustim nož i zagrlim ga.

"Mislio sam da si mrtav..."

"Nisam, a nisu ni moji..." prstom pokaže na vrata zgrade koje kojih je čučala čitava četa momaka živa i zdrava, sve sam ih otpisao misleći da nisu preživeli eksploziju onih buradi goriva.

"Moji treba da-..." ne uspem da izgovorim kad dva momka zadihana dotrče do kombija.

"Gospodine, još petorica su krenula ka zgradi..." klimnem glavom i podignem pušku, ustanem i krenem uz Amela i Nikolasa lagano ka prvom hangaru.

Rasporedili smo se u napadačku formaciju i započeli poslednju tačku u oslobađanju civila.

~Ezel pov~

"Molim te, ponovi još jednom...." umorno sam protrljala oči i primakla mu se poslednji put da mu objasnim ovaj zadatak. Dok sam govorila primetila sam da jedino gleda u moje usne, a ne u zadatak što me iznerviralo.

"Alo! Ne mogu više da ponavljam, gledaj ovde..." prst zakucam u zadatak u njegovoj svesci na šta se on osmehne prevrtljivo.

"Oprosti, ne mogu da se skoncentrišem, kad si tako dobra za gledanje..." besno sam prevrnula očima i ustala sa kreveta.

"Onda dođi drugi put, kad budeš želeo da naučiš i ne troši mi vreme..." otvorim vrata da izađem, ali me on preduhitri skočivši sa kreveta pravo iza mene. Rukom je ščepao moju kosu zbog čega sam bolno sklopila oči uhvativši ga za ruku, pokušala sam da se oslobodim, ali bio je mnogo jači. Zatvorio je vrata i zaključao ih, a onda me samo bacio ka njima.

Uplašeno sam ga pogledala dok se on snažno nadvijao nadamnom kao tmurno oblasti nad sunčanim danom. Skupila sam se od straha od kog nisam ništa ni umela reći osim "Makni se pozvaću obezbeđenje".

"Nećeš" sigurno je izgovorio nekim psihopatskim tonom i zakucao usne o moje. Mula sam i odupirala se ali poljupci su postajali sve agresivniji i bolniji. Šaku je smestio na moje grudi i u jednom potezu ka dole rastrgao moju haljinu na pola. Želela sam da vrisnem ali nisam mogla, sprečavao me poljupcima. Udarala sam ga, ali to za njega nije bilo ništa. Imao je već, način da me umiri...

Nastaviće se....