Paklena vatra - Feniks

Feniks 13

Nekoliko godina ranije...

Ubio sam je.
Umrla je od moje ruke.
Ja sam kriv...

Misli su mu prolazile dok je osećao kako mu metak para utrobu. Pao je na zemlju, samo par metara dalje od Sanjinog tela. Želeo je da je dodirne, da joj dlan stisne i kaže kako će sve biti u redu, ali ona je mrtva. Pucao joj je u srce. Ubio je...

"Dem? Dem? Bojane!", Silvana ga dozivala, pred očima mu je igrao Majin lik. Borko je staja po strani, a Petar se smejao...

"Dem! Ovog trena da si me pogledao!"

"Ako skloniš mrtve, pogledaću te. Gde sam?"

"U bolnici. Pokidana ti žučna kesa, nema da jedeš jajca više."

"Ne jebi me, Sin. Sanja? Jesam li je... Zaista..."

"Žao mi je, Dem. Jesi. Potvrđeno je da je mrtva. Juče je položen njen pepeo..."

"Juče? Pepeo?"

"Ovde si tri dana, od četiri kako je ispalo sranje. Preminula je na licu mesta, roditelji su preuzeli telo, kremirali je i položena je urna. Nemam reči kojima bih ti rekla koliko mi je žao", sela je na krevet pored njegovih nogu. Mnogo godina ranije uloge su bile zamenjene. Povređena do neprepoznatljivosti Sin je bila u postelji, a Bojan joj je doneo dobro-loše vesti. Sada je Sin imala samo loše i još gore...

"Šta mi ćutiš?"

"Silavana, šta mi ćutiš?!"

"Bila je trudna, Bojane. Onog dana kada su je oteli... Bila je kod lekara, čekala je nalaze. Bila je trudna..."

Jezivi krik oparao je prostor. Urliknuo je takvom jačinom da ni Sin, ni ostalo osoblje na spratu bolnice nije moglo a da ne zatvori uši.
Tog trenutka, Bojan je ostao mrtav u Bojanu. Tog trenutka sva njegova tama isplivala van...

Trebalo je da prođe dosta vremena da pronađe svoju dušu, gde je izgubio i zakopao...

Nekoliko dana ranije...

"Trag koji smo imali se malo zagrejao. Sećaš se Sanjinog laptopa?"

"Petre...", sklonio je pogled sa izveštaja i pogledao u kolegu. Obično je režao na sve oko sebe i divljački, hladnokrvno 'rešavao' svoje obaveze. Imao je za cilj da sve do jednog ko je učestvovao u Sanjinoj otmici satre sa zemaljske kugle.

"Dok su Marinkovićevi tražili njene roditelje, naši su našli laptop. I aktivan je."

"Pa?"

"Imamo laptop i jednog od njegovih, na istoj lokaciji."

"I?"

"Seronjo, taj ima Dem istetovirano na svom čelu. Idi, spakuj ga i nađi laptop."

"Gde je?"

"Samo pedeset kilometara severno..."

Neki čudan osećaj zavladao je njegovim telom. Odavno nije osetio mir ili spokoj kao tog dana kada je krenuo tih tričavih pedeset kilometara severno.
Nije se oprostio od Sanje.
Nije stigao, a zatim i nije mogao. Ukaljao je svojim postojanjem, nevinu iskvario, dobru slomio. Nije otišao ni grob gde je postavljen njen pepeo, da obiđe. Nije mogao. Nije zaslužio.
Niti je saučešće izjavio njenim roditeljima koji su se odselili neposredno nakon njene pogibije.
Nije smeo da ih poseti.
Niti je majstor Mileta video, niti Nešu niti Miksu.
Nije imao snage, niti želje.
Svi bi mu oni možda oprostili, ne bi zaboravili, ali on je znao da oproštaj ne zaslužuje.
Ni od ljudi, ni od Boga.
Ostala mu je samo krvava osveta, da odgovorne za njenu smrt goni do groba.

"Lokacija je između grada i kuće njenjih roditelja."

"Jeste, u pitanju je gradić, mislim da nećeš mnogo lutati", Petrov glas s druge strane davao mu je smernice.
Izašao je iz automobila i protegao noge. Zatim se naslonio na zid zgrade i zapalio cigaretu.

Nekoliko zgrada u centru, par prodavnica, porodične kuće. Pamtio je sve što vidi kako bi znao gde da deluje. I kako. Kod koga je bio Sanjin laptop?!
Osmatrao je okolinu kada je primetio dečkića koji trči iz radnje u radnju. Bezbrižno detinjstvo i srećan život, pomislio je, pojam koji je vezivao za Sanju. Ona je bila odlika toga, dok je nije sam ubio.
Dečkić je i dalje trčkarao, a u stopu ga je pratila vitka brineta, sa cegerom na ramenu i dve kese u rukama.
Smejala se. Dozivala ga.
On je veselo odgovarao.
Bila je zgodna, onako kao je pamtio. Kosa joj je bila neznatno kraća, ali osmeh od uha do uha bio je taj koji je odao.
Dečkić je stao. Žena ga pomilovala po licu i razbarušila mu dužu kosicu.

Sa druge strane ulice video je muškarca. Nosio je majicu, tetovaža ga je odala.
Ni sada, kada je sve gotovo, ona nije bila sigurna.
Pratio je do stambene zgrade u koju je uvela dete i sklonio se u haustor.
U prvoj prodavnici mešovite robe našao je medu, veličine njegovog dlana. Prva igračka koju kupuje.
Markerom je utisnuo samo jednu reč u medvedovo krzno, zatim igračku spustio u džep.

Imam sina..., pomisao koja ga je grejala u povratku kući.
Imam sina...
I mir je nastupio...

Danas...

Ušao je u pustu kuću. Oni koju je nekada zamišljao kao porodičnu.
Kupljena je u godinama kada je Sin trebala sigurno mesto za beg sa svojom decom. Onda je došao Darko i poput viteza spasio stvar.
Sada je ostala njemu.
Sanjao je da će kuću ispuniti glasovi. Sanjin smeh i mnogo parova nožica da po podovima lupaju.
Hteo je da je dovede u svoju kuću, odmah nakon poslednje akcije u kojoj su učestvovali. One koja je pošla naopačke i nakon koje... Je Sanja umrla.
Hteo je od oca da je isprosi. I majci njenoj kaže da im organizuje slavlje. On nije imao nikog do Sin, Petra i Jovane.
I Jovana je otišla. Ona i Petar se nisu snašli.
Hteo je da Sanja opremi spratove. Da osmisli spavaću i dečiju sobu. Da uredi dvorište.
Da metal, staklo i beli zidovi dobiju života.

Tresnuo je ključeve automobila na sto. Odmah pored ključeva Audija koji godinama stoji u garaži. Spustio je telefon pored ključeva, izvukao novčanik iz zadnjeg džepa pantalona.
Seo je na ugaonu garnituru i spustio ruku na grudi.
Kucalo.
Udaralo je ludo.
Bilo je živo...
Zavalio je glavu unazad. Gledao je plafon i tražio moguću paučinu. Nije je bilo, žena iz održavanja je lepo radila svoj posao.
Tražio je neku nesavršenost, našao je nije. Kuća je odolela svemu i svakome, pusta i željna stanara.
Zatvorio je oči.
Sumrak na periferiji grada imao je svoju draž, bez zvukova grada bez buke.
Samo kucanje na vratima...
Kucanje na vratima?

Ustao je brzo i došao do vrata. Nije ni pitao ko je, odnah je otvorio.

"Nešto si zaboravila?"

"Jesam. Zaboravila sam da ti kažem šta sam uradila. Zaboravila sam da ti dam poslednji dar, pošto vidim da te i dalje neko sabotira."

"Ne razumem", počešao je vrat, tik ispod linije kose, "O čemu pričaš?"

"Da li ti je poznato ime Ilija Planić? On je bio Marinkovićev čovek kod vas. A ovo", izvukla je papir iz džepa, "Su ostali njegovi ljudi u policiji. Nadam se da su iz tužilaštva nešto uradili. I da nisu, Marinković je u zatvoru."

"Ali njegov brat je preuzeo posao, Sanja. I ljude i veze... Zato su te tražili. Uđi... Gde je Filip?", pogledao je iza njenih leđa, osim taksi vozila dete video nije.

"On spava, ja sam došla samo da ti ovo dam. Pusti me, hoćeš li? Pusti me da živim."

"Ne mogu. Dođi sutra na brifing, Sin je već ubacila Filipa u vrtić. U hotelu, gde su deca radnika. Njihova igraonica. Dođi, moramo mnogo toga da rešimo."

"Možemo poslovno, Bojane, ali privatne stvari koje su ostale između nas su nerešive. Ti mi nisi dovoljno verovao meni, ja sam izgubila poverenje u tebe, samim tim i veru u nas. Vidimo se sutra...", okrenula je leđa polako puštajući mu ruku u koju mu je spustila spisak.

Ostao je zagledan u prazan put.
Osmeh mu se rađao na licu, bio je zadovoljan.
Sanja je bila živa i u njihovom gradu.
Sanja je zadrhtala kada su im se dlanovi dotakli.
Barem nešto...

🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸