ne mo'š spavati pa to ti je

12 0 0
                                    

*kepasa amigo, pričam vam romantičnu priču o dve srodne duše(uwu 😘) potrudiću se da napravim priču na zanimljiv način, verovatno će prvi part biti malčice duži.
_________________________________
Petak napokon može da počne, škola je gotova za danas, konačno mogu da idem kući.
Nije da ne volim školu zbog učenja, to mi nikada nije predstavljalo problem. Jednostavno ne učim.

Sve moje želje, koje sam imala kad sam bila mlađa, su nestale sa godinama.

Ja sam neko ko jednostavno ne privlači ljude, zato često vreme provodim sama.

Većinu vremena ubijem slušanjem muzike, moj ukus za muziku se ne bi svideo mnogima, zato sam navikla da ne govorim mnogo o tome

Kao i većina ljudske rase koja hoda Zemljom , ostali u školi prate trendove.
Ne zameram im to, samo jednostavno ja nisam neko ko voli isto sto i oni. Zato se ne družim mnogo sa ostalima.

Naravno i kada se vraćam kući, vraćam se sama.
Upravo sada izlazim iz škole i krećem kući.

Izlaskom iz škole već dobijam sposobnost razmišljanja o svakoj mogućoj temi o kojoj bih pričala sa nekim kada bih mogla.

U poslednje vreme mi se neko neobičan vrzma po glavi. Nisam sigurna kako se zove jer ga ne viđam često po školi.

Videla sam ga samo par puta kako šeta sam u školskom dvorištu. Mnogo me zanima šta prolazi kroz njegovu glavu kada je sam.

Nisam ga videla da se druži mnogo sa ostalima, da budem iskrena to mi je i privuklo pažnju, jednostavno mislim da bi me osoba kao sto je on, mogla razumeti.
Mislim da sve više razmišljam o njemu.

Ali sada sigurno više nije vreme za razmišljanje jer sam upravo stigla kući.
Moja kuća nije mnogo daleko od škole tako da vrlo brzo stignem do nje.

Stigavši kući, otvaram vrata i brzim koracima idem ka svojoj sobi.
Sve što sada želim je da se bacim na krevet i zaspim. Ulazim u sobu, ostavljam stvari i ležem na krevet sa željom da malo odspavam.

Čujem kako mi telefon koji se nalazi na stolu zvoni, ustajem sa kreveta smrknuta. Već predosećam da mi se želja da odspavam neće ispuniti.

Ahhh ali tako sam umorna, zar je baš sad neko morao da odluči mene da zove.

Uzimam telefon sa stola i vidim ko me zove. To je bila moja drugarica , Jovana. Nju sam upoznala na početku školske godine. Došla je u našu školu kao nov đak, u tom periodu je bila "popularno" dete, bila je jako samouverena, u više nego što bi trebalo. Kako je vreme prolazilo i to se promenilo jer su u školi prestalu da pričaju o njoj. Ubrzo je postala slična meni. Udaljila se od ljudi, što nas je zbližilo na neki način.
Jednostavno smo se razumele. Nisam sigurna da li je dobra ideja da joj verujem. Mislim, znam da se kontrolišem kad je poverenje u pitanju.

Javila sam se na telefon i čula njen tanki glas kako mi se obraća.

Jovana: Vanjaaaaaa čekaj me , doći ću sada kod tebe, imam problem, ne znam kako da ga rešim.

- Jovana molim te, jako sam umorna zar to ne može da sačeka za neki drugi dan. Ti stalno imaš neki problem zašto jednostavno ne pokušaš sama da ga rešiš.

Iznervirana prekidam razgovor, ostavljam telefon i ležem u nadi da ću malo da odmorim.

Ubrzo već osećam kako me hvata san, u tom trenutku sam začula kucanje na ulaznim vratima.  ,,Ooo ne zar opet, nadam se da to nije Jovana", je sve o čemu u ovom trenutku razmišljam.

srodne dušeWhere stories live. Discover now