Kap po kap, reka... Kap po kap, jezero... Kiša je nemilostrdno udarala po najlonu, odakle se voda slivala na zemljani pod kolibe. Uz vatru smederevca u kasne večernje sate, pokriveni ćebetom ležali su u istom krevetu i samo ćutali.
Groznica je još uvek udarala na po malo, ali daleko od toga kako je bilo noć pre.
"Znaš, odrasli smo zajedno. Petar, Sin i ja. I Borko i Maja. Deca sirotišta. Borko i Maja su na žalost poginuli, Maja u nesreći, Borko jer je spasio Petra i mene. Tokom godina, držali smo se zajedno, gledali da plivamo. I opet svi smo tražili nešto naše. Da imamo neku bazu. Sin ima troje dece. Velike dečake i Maju, devojčicu stariju godinu dana od Filipa. Deca, a ne Darko su je držali na zemlji. Petar je imao Jovanu. Onda je sve otišlo u Tandariju, jednostavno ga ostavila. Imao je previše tajni pred njom, a upravo Jovana je umela da se nosi sa svim teretom koji je Petra mučio. Pati za njom iako poriče. Ti si bila moje sigurno mesto. Naš mehur, naša četiri zida. Ti si bila moja kuća. Tebi sam gledao da se vratim čak i kada nisam imao volje da dišem. Tebe sam hteo da zaštitim upravo od onog što se desilo. Nije me briga da li si bila meta pre ili nakon što smo započeli našu priču, stvar je u tome što nisam uspeo da te sačuvam..."
"Znaš, ne treba plakati nad prosutim mlekom. Nisi me sačuvao, nisam sebe sačuvala, ali smo živi i tu smo. Znala sam, delimično, sa čime se nosim, ali nisam mogla da podnesem da me neko tuče ili... Zamisli da sam i Filipa izgubila?"
Nije želeo da zamisli. Ma ni da pomisli. Video je svoj odraz u Sanjinim očima, ako je sam postao nemilosrdni idiot, što sa ljudima, što u poslu, kako li bi se ona, kao majka osećala.
"Ne plačemo nad mlekom, lepo si rekla", privukao je bliže sebi i poljubio u teme...
Kao da dva dana ranije nije bilo kiše, kao da se tada nisu spojili nebo i zemlja. Kao da tri dana ranije Sanja nije gorela od temperature. Ponovo su išli kroz istu šumu i opet sedeli na istom pašnjaku. Na ćebetu, ovog puta.
Bez češanja i nervoze, satima gledali krdo konja kako paše, slušali bat kopita, uživali u igri leptira.
Kao da je sve bio ružan san iz kog su se oboje probudili i napokon dobili neku sliku, neku ideju kako da nastave dalje.
A to je bilo veliko pitanje. Kako?
Kako da se izgubljeno poverenje ponovo vrati, kako da se vera u ljubav ponovo stekne.
Tek sitnim dodirima ruku mogli su da naslute koliko su jedno drugom nedostajali, ali ovog puta, kada su se vratili na početak, rešili su da svoju novostečenu priliku ponovo ne prokockaju.
Bebeći, sitnim koracima. Lagano, onako kako je spašavala Filipa sa gelendera, upravo onako kako je on osmatrao okolinu i pamtio detalje.
Lagano.
Na po malo. Na kašičicu davali su jedno drugom taj najbitniji dar, međusobno poverenje...
"Bolelo me je kao đavo. Mislim da sam samo tada izgubila svest, kada me je tane pogodilo u grudi."
"Boli, u pravu si, mene je preko pancira udarilo u leđa, pa sam ostao bez vazduha. Rekla si mi, srčani zastoj?"
"Da, stalo mi je srce u bolnici, na urgentnoj su tvrdili da je od udarca po sred grudne kosti, na kardiologiji od šoka, jer sam bila izbezumljena", i dalje je gledala u ravnicu, nije imala potrebu da skrene pogled na Bojana. Znala je da je gleda.
Da kroz sužene kapke pokušava da proceni koliko mu je od svega prećutala. Da vidi hoće li je uhvatiti u laži. Ili da je navede da oda pomagača.
"Onda je sve postalo istorija. Nestala sam, živela, rodila, čuvala... Ne želim da više načinjemo ovu temu."
"Dobro. Sledeća tema za pretresti, gde ćemo živeti?"
*********
Možda je Bojan bio pametan, ali Sin je bila pametnija.
Marinković je ubijen, ali to nije smirilo strasti, naprotiv uzburkalo je svu vodu, čak i onu u čaši na njenom stolu.
Po dojavi koju je dobila, među zatvorenicima se pronela priča da je Marinković pretukao trudnicu i ubio dete. Sin se na to nasmejala, niti je mogla takvu tvrdnju da opovrgne. Faktički jeste pretukao Sanju. Faktički jeste izgubila bebu. Koliko god ološ bio u zatvoru, čak je i taj ološ bio osetljiv na decu.
Međutim, ono što je Sin navelo da skloni Sanju na prvom, a zatim Bojana na drugom mestu nije bilo njihovo zbližavanje. Obuka, ili sam pokušaj iste, bila je samo izgovor. Trebala ih je žive za kasnije, jer Predragovo smaknuće naručio je neko drugi.
Ćerka nekog Radeta, a kako je saznala, taj Rade mu je bio stric i ubijen je kada je Sanja spašavana.
Prodala je sve što je imala i platila za uslugu.
Volela bi da upozna tu ženu, jer tako se postupa sa onima koji prete porodici.
Sa druge strane, taj čovek je ubijen u unakrsnoj vatri i svako može da traži krivca u obe strane. Čak i Sanja može da se okrivi, iako nije imala veze ni sa čim.
A kako je i sama rođaka novog čoveka broj jedan sa one druge strane, Sin je strepila od odmazde.
Opet, trebala je Sanju i Bojana žive...
"Mamice? Filip je tužan. Nedostaje mu mama..."
"Znam šećeru. Gde su bate?"
"U školi su. Tata ih vodi na trening kasnije", objašnjavala je njena kopija sa Darkovim očima, poput velike devojke brinula je o svima i svemu.
"Onda, razveselimo bata Filipa..."
Posmatrala je njih dvoje u igri. Toliko toga Bojanovog u Filipu, nije bilo šanse da se promaši čiji je sin. Ponašao se prema Maji sa ozbiljnošću, bio je korektan i odmeren. Nije se svađao, iako je jedinac, nije bio bezobrazan.
Sanja je uradila dobar posao sa njim i vaspitala ga jako dobro.
Videla je Bojana u njemu. Obazriv i pažljiv. Filip je bio baš onakav kakav je i Bojan bio prema njoj.
Kada je pratio u spavaonu, kada je čuvao stražu jer beže u grad, kada im je čuvao leđa i štitio od 'loših dečaka' s ulice...
"Filipe? Zašto si tužan?"
"Fali mi mama. Kada se vraća?"
"Nadam se za par dana."
"Jel to manje ili više od pet dana", pokazao je raširenu šaku i pet prstića.
"Manje od pet...", htela je još nešto da kaže, ali Petrovo ime na njenom telefonu i poziv od njega bio je ipak bitniji.
Ostavila je klince da se igraju i sa strepnjom se javila, 'Jovana ima vesti za nas. Ima Radetovu ćerku.'
'Odlično, neka je drži na oku, dolazim...'
Posle Bojana i Maje, Borko je bio sledeća osoba koju je volela svim srcem. Petar je bio krut, emocionalno nedostupan, pa je od njega zazirala. Mnogo godina kasnije ispostavilo se da je napokon sazreo kao osoba.
Koliko je volela njih, govorila je činjenica da je i dalje pokušavala svim silama da ponovo spoji Jovanu i Petra, jer oni su bili još jedna ljubav koju je ubilo skrivanje. Jovana je bila inspektor koji je radio na slučaju dvostrukog ubistva sa Bojanovim pištoljem, jednostavno spojio ih je posao, a razumevanje je produbilo njihovo prijateljstvo. Sin je smatrala Jovanu prijateljem, čak i sada, i koliko želi da ih ponovo spoji, neće to moći bez iskrenog i otvorenog razgovora.
'Sin, imamo problem! Marinkovićev bratanac je ubijen.'
'Kako?', nije mogla da veruje u ono što čuje.
'Bomba u automobilu. Čekamo potvrdu identiteta...'
'E, jebi ga', pomislila je, 'Taman se otkače jednog izniknu još troje', ali takav je bio svet. Nikada beo, nikako crn, vrlo često ljubičast...
'Ko je to uradio?'
'Ja sam forenzičar a ne Džedaj! Kladim se na rođaku...'
'Toga sam se i plašila...'
🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸
