Paklena vatra - Feniks

Feniks 21

"Vreme je da se vratimo kući", milovao je po kosi.
Protegla se i dukserica joj je otkrila stomak. Svrbeli su ga prsti, želeo je da je dodiruje, miluje, ljubi, da je voli, ali nije smeo da prenagljuje.

"Krećemo odmah?"

"Krećemo popodne, stižemo kod Sin za vreme večere. Čeka nas..."

Godinama ranije na pomen imena Sin imala je trenutke izliva ljubomore. Trenutke besa. Držala je tu crvčinu u sebi i dozvoljavala joj da je glođe. Sve je došlo na svoje mesto. I bes i ljubomora i nerazumevanje. Sada je znala da postoji debela nit koja će ih uvek držati spojene, a pri tom, ta nit nije porodična ili moralna obaveza. Ta nit je bitnija i jača. Slična onoj koju gaji sa svojim detetom ili roditeljima, nit koja govori da samo jedbi na druge se mogu osloniti.

"Sin? Ona kuva?"

"A, ne! Sin je prestala da kuva kada je prestala da bude Nevena Lukić, kada se razvela. Sada kuva njena svekrva."

"Darkova majka?"

Nasmejao se od srca apsurnosti situacije. Oblizala je usne i pogledala ga začuđeno.

"Ne. Borisova majka, Tatjana. Duga priča i ako krenem da ti pričam", pomislio je da bi morao da joj kaže i za kratko tresenje buva između Sin i njega, "Nećemo stići do sutra!"

"Da li želim da znam priču?", napokon je upitala, a oči su joj se caklile. Naravno da je želela da zna...

"Boris je bio zadatak koji se otrgao kontroli. Morala je da se uda za njega i glumi ženu. I to je, Boga mi, potrajalo nekih 10 godina. Rodila je dvoje dece i jedino dobro iz tog braka su bila deca. I svekrva. Tatjana je čuva kao svoju, voli kao svoju i decu ne da nikome. Maja ili dečaci, nebitno je, Tatjana je njena majka. Boris je poginuo, zapalila se mikrotalasna i stan je izgoreo, a on je pijan sedeo u fotelji..."

"Zašto mislim da ne govoriš sve?"

"Zato što nije moje da pričam. Hajde, spremaj se!"

"Za šta?", spustila je ruku na njegove grudi, ugrizla se za usnu, "Volela bih samo danas da zaboravimo i na Sin i na prošlost. Makar na kratko..."

Pogled ispod trepavica, sa rukom zavučenom u njegovu kosu nedvosmisleno je bila pozivnica da tada, ali ne i samo tada zaborave prošlost i debelo razmisle o budućnosti.
Uz uzdahe i dodire zaborav je lako pao, razgovor o budućnosti bio je još rečitiji.

*******

"Nisam zapamtila put!"

"Nisi, jer smo išli dužim putem. Sada žurimo kući, ubiće nas Darko ako zakasnimo."

"Darko? Zašto Darko?", osmeh joj je titrao na usnama. Zadovoljna, srećna i zadovoljena žena, majka, ćerka.

"Zato što će Tatjana da se žali što je hrana hladna, a vino toplo, zato što će Sin da se ljuti jer smo rastužili Tatjanu, a na kraju, stradaće Darko kome će Sin da pojede džigericu!"

Smeh se prelomio iz dubine Sanjine duše. Imala je davno takve prijatelje, sada ih nema jer je za sve njih umrla. Nada se da će ih steći, ponovo, ali u nekim drugim ljudima...

"Da, ne smem da zaboravim. Nevena. Oslovljavaš je sa Nevena."

"I mislila sam da joj ime nije Sin. Kao što ni tvoje nije Dem. Kako ste zaradili nadimke?"

"Opet, nije svaka priča na meni da je ispričam. Nadimak Dem sam dobio od Sin. Mrzela me je kada joj je dodeljen zadatak Borisa, a i pre toga me zvala Đavo. Dem je skraćenica od Demon."

"A Sin, jer je nešto zgrešila?"

"Ne. Ona je bila najčistija osoba koju sam tada poznavao. Ona i Maja. Ćerki je dala ime po njoj. Nije moja priča, kao što rekoh, ako bude nekada želela da ti ispriča, onda hoće. Hajde, moram da stanem kod prodavnice", naglo je zaustavio automobil i stao ispred marketa.
Imali su rep skoro celim putem i hteo je da proveri, "Treba ti nešto?"

"Samo nešto slatko, boca vina za Darka, slatkiši za decu...", nabrajala je i smišljala u hodu, idu na večeru kod nekog ko joj je čuvao dete, redno je da ne ode praznih ruku.

"Izlazi napolje i biraj sama!"

Bio je u pravu.
Automobil je krenuo da se zaustavlja i stao je nedaleko od prodavnice.
Trudio se da ne obrati pažnju, a zaprvo sve je pažljivo osmotrio.

"Sivi džip?"

"Upravo draga moja...", uhvatila ga je pod ruku, zatim se zakikotala. Onda mu utisnula poljubac u obraz, "Jedan je u kabini, zadnju klupu ne vidim."

"Vežba se isplatila, Feniks", znala je da je vrag odneo šalu.

Ušli su u prodavnicu i stali kraj vrata. Unezverena kasirka mislili je da je pljačkaju.
Papir na kom je brzinski naškrabo broj telefona dobacio je kasirki i rekao joj da se skloni. Obavezno da pozove i kaže gde se nalazi.
Koliko je žena shvatila i koliko nije, nije mogao da proceni. Vozač džipa bivao je nervozniji. Izašao je van automobila i krenuo da obilazi Bojanov terenac.

"Kako ciljaš?"

"U ptice i vukove dobro, ovako mislim da na čoveka ne bih mogla."

"Onda samo uzmi ovaj pištolj i ako zagusti pucaj na sve što mrda. Zamisli da je vuk koji prilazi Bambiju..."

"Jebo te Bambi", proverila je magacin pištolja i otkačila sigunosnu kočnicu.

Muškarac je zagleđivao automobil. Pa gledai ka prodavnici. Na ruci isticala se njegova tetovaža vatre i đavola koji se iz nje izdiže.
Neko je poslao da budu presretnuti.

"Zovi broj", prosiktao je kroz zube, a zatim izleteo iz prodavnice i pucao muškarcu u noge...
Kleknuo je pored njega i pretresao mu žepove. Ko još goloruk kreće na taktičara krim jedinice?

"Otkud ti?", pitao je sa smeškom čoveka koji se previjao od bolova.

"Novi su igrači u gradu. Marinkovići su skinuti, nove su instrukcije."

"Ako je tako, ko je sada na sceni?"

"Ne znam. Ne želim da umrem. Prepoznao sam devojku... Treba mi izlaz..."

Ni deset minuta kasnije, privatni automobil sa rotacijom bez sirene stao je nadomak sivog džipa. Jovana Dragić stajala je besno između Sanje i Bojana.

"Dakle, ptičica je živa?", zvuk šamara proparao je vazduh, "Bila si mi drugarica!"

"Žao mi je... Tako je moralo biti. Dobila si spisak?"

"Da, ali ne zahvaljujući tebi! Sin me poslala pošto ste bliži mojoj teritoriji nego vašoj. Hajde, vozimo princezu kod vas, a Sanja, ti ćeš da voziš princezin džip. I nemoj da utekneš, ubiću te sama!"

Vozila je treća u koloni, pratila je Bojana i Jovanu.
Koliko je samo ljudi povredila svojim nestankom?
I Jovanu je volela kao prijatelja, pa je povredila. Tajna koju je Petar krio od Jovane ih je rastavila.
I svi imaju sva prava da joj više ne veruju.
Rešila je čvrsto, popraviće sve. Mora to!
Udarila je jako dlanovima u volan, mora da popravi sve što je zasrala, samo nije znala kako!

Nešto je zvonilo u džipu lika kog je Bojan spakovao u terenca. Ne nešto, zvonio je telefon, a identifikacija je odavala pozivaoca.
Nije se javila, nije bilo na njoj da se javi...

"Sin, ja vozim džip napadača. Ima telefon na sedištu i mislim da je bitno, ne prestaje da zvoni."

"Vozi ga u garažu, doćiću."

"Nema...", džabe je zaustila, Sin je prekinula vezu...

Put je kratko trajao, Bojan je bio u pravu. Nisu bili daleko, u stvari, dok su stigli do kolibe, Bojan je vozio svim mogućim zaobilaznim putevim, sada je bila savršeno upoznata sa mestom gde su bili, šuma je bila nadomak grada gde je provela poslednje godine sa Filipom u bezbrižnom uživanju.
Nasmešila se, ali radost je seta ubrzo potopila. Vozila je džip ka forenzičarima, tamo gde se sa Nešom i Miksom dobro zabavljala.

"Večera se hladi, Tatjana mi plače!", čula je Sin istog trena kada je zakoračila van vozila.

"Ja spremam večeru sutra uveče, da se odužim", i mogla bi pozvati Jovanu i Petra, ali nije glasno rekla.

"Bilo bi ti bolje da večera bude jestiva", pružila je Sanji laptop i sva je magija krenula...

Njihov rep bio je uplašen. Borba za prevlast je krenula, šverc je unosan posao. Nov igrač je neko sa kim se nisu susreli, tako da ni pravila igre nisu više ista...

🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸🌸