Nesporazum

XIII POGLAVLJE

Dante

Uznemirenost je poprimila novi oblik. Ponovo je bila prisutna, ali ovog puta nije bilo tog očajnog potapajućeg osećaja. Osećao sam nervozu u želucu, ali više kao usplahirenost, a ne dobro poznati strah. Koliko god ne želeo morao sam sebi priznati da je uzrok tome Daria. Ta je žena imala nešto umirujuće u pogledu. I nisam se mogao oteti utisku da sam samo minut pre njihovog dolaska bio na granici anksioznosti, na koju sam potpuno zaboravio onog trenutka kada sam je pogledao u oči. Nešto potpuno opijajajuće je bilo u njima. Nešto što je oteralo sve moje strahove u tom trenutku i dalo snagu da izguram tu večeru kao potpuno normalan čovek. Dobro, možda se nije činilo baš normalnim da piljim u nju kao osnovac, ali nisam mogao...nisam mogao, nisam verovao da ću izgurati veče ukoliko sklonim pogled.

Pronašao sam u tim očima nešto što me je držalo prisebnim i nisam smeo da ga ispustim. Bože, mogu misliti kako je to izgledalo sa strane, nije ni čudo što je ona njena drugarica bila tako neprijateljski raspoložena, verovatno sam izgledao kao manijak. Zacrnilo mi se pred očima. Da li je to utisak koji sam ostavio? A zašto bi uopšte bilo bitno kakav je utisak? Devojka je tu zbog posla, izvinio sam se kako ne bih Ričardu napravio problem, ona će uskoro otići svom životu nije kao da ćemo se više videti.

Ta me spoznaja udarila poput pesnice u trbuh. Nije mi se to dopadalo. Ne, ne smem sebi dopustiti da mi bilo ko postane drag. Ne smem nikoga pustiti blizu sebe. Ne, ne, ne...koračao sam levo desno po sobi držeći glavu, glavobolja je opet došla. Ali jesam. Nisam mogao da utičem na to, prosto je taj pogled savladao sve moje demone. I onog trenutka kada sam shvatio da ga moram pustiti, slomio sam se.

Činjenica da nestaje ostavila me slabim. Nisam želeo da ode, nisam želeo da prestane da me gleda. Ali i ona je otišla...Udah! Izdah! Udah! Seo sam na krevet u dnevnom boravku, držeći glavu na kolenima. Udah! Izdah! Postani svestan troje stvari oko sebe...ali sve što mi je dolazilo je slika tih maslinasto zelenih očiju. Izazivala mi je osećaj prijatnosti, ali i gubitka što me je vraćalo na početnu poziciju. Dobro, zvuk, skoncentriši se na zvuk, naslonio sam se nazad zabacivši glavu na naslon. Sobu je ispunjavala melodija Hauser-a 'Alone, Together' i u sebi sam se nasmejao toj ironiji.

Začuo se zvuk zvona. Mora da mi se učinilo. Pogledao sam na sat , pet popodne. Hasinta je odavno otišla a sve i da je nešto zaboravila nikada ne bi došla na glavni ulaz imala je ključeve stražnjih vrata. Ponovo. Ustao sam i zunjen krenuo ka vratima. Kada sam ih otvorio ostao sam zatečen. To je bila ona. Daria Hill. Na licu je imala naočare za sunce, koje je u tom trenutku povukla na vrh glave i opet su me pogodile te oči. Sada, na suncu poprimale su zlatan odsjaj, ali je ta tamno zelena nijansa i dalje bila tu. Nisu bile potpuno zelene, samo su poprimale tu nijansu za onog ko se dobro zagleda. Čak je i njihova boja bila zbunjujuća. A još više činjenica da je ona bila pred mojim vratima. Trebalo je da znam da neće odustati. I ta mi je mala pobeda podigla usnu u uglu. Ali onda sam postao svestan da je sve ovo plod moje mašte. Da sam u snu i vidim ono što bih želeo. Sada, pitanje je zašto ja ovo želim? Ne znam,ali ne bih voleo da se probudim. Ovaj mi mir tako prija. Nasmešio sam se još više.

-„Dante?" , mahnula mi je rukom pred očima. Postao sam svestan njenog osmeha. Tako je prijao. Bio je tako iskren i prirodan. „Dante, jesi li dobro?", pitala je uhvativši me za ruku na šta sam se refleksno trgnuo a ona je zakoračila nazad usled moje reakcije. Odmahnuo sam glavom i postao svestan situacije. Ovo nije san! Ona je zaista tu, stoji preda mnom, a ja sam je upravo uplašio.

- „Daria?! Oprosti, molim te, nešto sam se zamislio i reagovao refleksno. Nisam te očekivao. Je li sve u redu? O, oprosti potpuno sam smeten, izvoli uđi", sklonio sam se sa vrata pokazivajući u smeru sobe. Iako malo nelagodno pružila je korak. Kada sam zatvorio vrata za njom preplavilo me neko olakšanje, kao da sam sada siguran.