Nesporazum

XXVIII POGLAVLJE

Dante

Iako sam kategorički odbio Dariin predlog nisam mogao da sprečim sebe da ne razmišljam o tome. Ubacila mi je tu ideju i sa svim njeniim argumentima nisam mogao da nađem ni jedan protiv. Kada sam podobnije razmislio o tome shvatio sam da sam i sam sebi više pomogao čitajući i istraživajući, nalazeći ispovesti ljudi sa sličnim problemima nego što je to uradio i jedan psiholog. Možda bih mogao ispričati svoju priču iz drugog ugla bez navođenja razloga koji su bili okidači, a da opet bude nekome od pomoći. Idja je sve više rasla u meni i pravila svoj put ka realizaciji. Ipak,nisam želeo to da priznam.

Nakon što sam proveo vikend sa Dariom, vratio sam se u svoj sigurni kutak. Daleko od svega i svih. A ona se vratila svojim obavezama. Ponovni rastanak sa njom mi je pao još teže nego prethodni. Teško je ostaviti ono što vas čini srećnim. Daria je bila decidna po pitanju toga da je izabrala svojevoljno i razumno da bude tu za mene, ali i dalje sam imao svoje sumnje i strahove koji su me mučili. Vratio sam se svojoj rutini besciljnog prolaženja vremena čekajući večeri u kojima bih pričao sa Dariom. Dani su se nizali, jedan za drugim, bez cilja i puta. Vratio sam se svojim beleškama i prvi put izvadio prethodne sveske u kojima sam pisao da ih pročitam. Nikada se nisam vraćao na to što bih u nekom trenutku napisao. Pisanje je zadovoljavalo svoj cilj. Oslobađalo me je. Mogao sam da kažem sve što mi prolazi kroz misli bez bojazni osude druge strane. Zato je papir najbolji prijatelj kojeg možete naći. Trpi sve.

Prelistavao sam svoje beleške i vratio se u neke dane i trenutke koji su mi pomogli da shvatim koliko sam napredovao. Znate ono kada vas pitaju šta bi sadašnji ti imao da kažeš mlađem sebi? Sada mi je bilo jasno. Imao bih par saveta za tu usijanu glavu. I opet, vratio sam se na Dariinu ideju. Ona je u pravu, možda bi moje pisanje koliko god meni delovalo beznačajno nekome moglo pomoći. Da spozna ranije ono za šta je meni bilo potrebno mnogo vremena.

Otvorio sam lap top i umesto pregleda berze zatekao sam sebe kako otvram word dokument. Ruke su mi se blago tresle, ali nisam hteo da odustanem. Bilo je dovoljno da samo počnem. Priča je već sama pravila svoj put. Par sati kasnije, ili kako se ispostavilo već u mraku, postao sam svestan da se nisam zaustavio. I osećao sam se neverovatno ispunjeno kada sam shvatio koliko sam već stranica odmakao.

Prekinuo sam kada se Daria javila. Nisam joj hteo ništa pominjati, a ni ona više nije pitala. Osećao sam se kao dete koje sprema neko izneneđenje i krije. Nakon razgovora sa njom nastavio sam. Prosto nisam želeo da se zaustavim.

***

Daria

Prošlo je više od petnaest dana kako je Dante bio ovde. Iako smo se svakondevno čuli, strašno mi je nedostajao. Ali nisam mogla tražiti od njega da dođe ponovo znajući koliko je loše na njega uticao dolazak. Isto tako on nije pominjao moj odlazak tamo. Nije da sam i mogla da odem, ali da je samo poželeo verujem da bih našla način. Sa jedne strane sve to je bilo tako frustrirajuće, a sa druge sam imala makar malu radost znajući da negde tamo, ma koliko daleko bio, neko misli na mene svakog dana. I to me je držalo.

Nisam doduše znala kuda idemo ovako, ali nisam se usudila ni da pitam. Kada vas jednom nešto usreći čvrsto se držite toga i ne pitate za razloge. Dani su prolazili, isprazni kao i do sada. Svaki dan novi krug. Primećivala sam u Danteovom glasu blagu promenu, nešto kao ushićenje, ali kako mu nisam nalazila razlog ubedila sam sebe da je to samo moja prevelika želja. I dalje sam mislila da ima neverovatan dar koji vredi podeliti, ali kako je oštro reagovao na tu ideju više je nisam pomenula.

Mesec dana kasnije ,jedne večeri tokom razgovora Dante mi je saopštio da ima iznenađenje za mene. Bila sam znatiželjna naravno, ali iskreno nikakvi pokloni me ne bi mogli oraspoložiti niti sam ih želela, ali sam se negde potajno nadala da je možda odlučio da dođe ponovo. Bili smo na video pozivu.

-„Znaš onu tvoju ideju kojom si me gađala posred čela", izgledao je ushićeno i zabavljeno, smejući se.

-„Naravno...i dalje mislim da je odlična, ali kako se ti nisi složio sa time nisam htela da te pritiskam."

-„Pa...razmislio sam o njoj. Tačnije razmišljao sam...", iskrivio je glavu u stranu čikajući se poput nekog deteta jer nije nastavljao dalje, a mene je toliko zanimalo šta će reći.

-„Iiiiii??? Hoćeš li mi reći više? Jsi li možda odlučio da ipak pokušaš?", skočila sam puna nade čekajući neizvesno odgovor.

-„Jesam. Još pre nekih mesec i po dana. Pa ubrzo nakon povratka ovde." Vrisnula sam od sreće. Nisam mogla da sakrijem svoju radost, a njemu je to izazvalo još iskreniji smeh.

-„Ali , čekaj, jesi li rekao još kada si se vratio? To znači da si već počeo da radiš na tome?" pitala sam razgolačenih očiju punih nade.

-„Tačnije... i završio. Pa bar prvu verziju, nisam prelazio ponovo kroz nju. Ali nisam izdržao da krijem više to od tebe. Sada kada imam to zaokuženo mogu ti reći."

-„Ne mogu da verujem! Jedva čekam da vidim. Kada mogu dobiti rukopis?"

-„Polako urednice..." smejao se.

-„Pa ja sam lovac na talente, tu se mora brzo reagovati."

-„Znaš da nemaš sa kime da se takmičiš, a sve i kada bi postojao neko bila bi van konkurencije. Ok, poslaću ti putem email-a kada završimo razgovor, ali pogledaj pa ćemo pričati. Imaće dorade i prepravke i želim da se lično pobrineš za to da daš i svoj lični pečat svemu tome. I biće onako kako si i rekla, nema nigde mog imena, neće se znati da sam to ja, ne želim publicitet."

-„Obećavam!" Podigla sam levu ruku u vis i desnu na srce kao znak časnog obećanja. „A sada bismo mogli da završimo razgovor? Znaš da ja obožavam da razgovaram sa tobom, ali imam neki neodložni email da pogledam pa..." počeli smo oboje da se smejemo.

-„Strpljenje kao tvoja vrlina broj jedan!" Slegnula sam ramenima i pokrila glavu rukama. „Ok, hajde, ali nemoj blenuti celu noć, odmori se za posao pa ćeš nastaviti sutra."

-„Ma nemaš brige..."

I par minuta tačnije šest koliko je trebalo da email stigne bili su mi previše. Nisam mogla da dočekam. Osećanja su mi bila uzburkana, nada, sreća, radost, zahvalnost, tuga...sve se kovitlalo u meni kao tornado. A onda sam otvorila i krenula da čitam. I naravno da nisam stala sve do jutra...