Slepa priča

laži

Slepa priča?
Neko mora da je lud kada naziva sam svoju priču slepom?
A, ma to je samo još jedna od onih depresivnih pričica, zar ne?

Jako sam dobra u lažima, zar mi ne verujete? Bilo bi krajnje dosadno da sada izvadim statistike i kažem vam tačno, u nama poznatim brojkama, koliko jedan čovek izgovori laži tokom 24 sata. Sada se verovatno smejete ovoj izjavi i tešite sebe pričajući kako nikada u životu ne bi slagali ljude, ni bliske ni one dalje, ali, zar nije i to još jedna laž?

Ljudi mi ne veruju kada kažem da nikada nisam iskusila depresiju: "Kako možeš da živiš u 21. veku, a da nemaš makar jedan dnevnik ispisan depresivnim pričama?". Odgovor je jednostavan za mene: Iako sam upoznata sa definicijom depresije kao i ostalih mentalnih bolesti, moje telo, moj um i moja ličnost ne podležu preciznim emocijama.

Sve što iskazujem i sve što "osećam" je zapravo naučeno. Ispoljavam se kao jedan jako razvijeni hologram koji ima pristup svim bazama podataka širom sveta odakle prikupljam sve informacije i pokušavam da ih toliko dobro uklopim u tok života kako ljudi ne bi primetili da zapravo radim kao uprošteno iskodirani program. To bi mi samo još više otežalo stvari, zar ne?

Ovo sve zvuči malo jezivo.

Mislite da je lako zaljubiti se ili biti uspešan ako si ovakva osoba?

Ili vam sve ovo zvuči glupo i radije bi da me strpate u ludnicu nazivajući me psihopatom?

Možda se pronalazite u ovoj priči i mislite da zapravo pričam duboku i surovu istinu, a, možda ste i vi sami kreatori ove priče.

Sve su to moguće opcije. Možemo ih navesti jos stotine gde svaka od njih ima svoje dodatne varijacije. Možda sam ja ipak lažov kao što sam napomenula u prvom paragrafu, a možda baš ti upadaš u moju zamku dok ti ja pričam priču.

Tako da, hajde da se igramo "pogodi kraj priče", jer svaka priča mora da ima kraj

Ili ne?