Izgubljena sloboda

Dve hiljade

Desanka Ristić nije imala više molbi Bogu. Bogojažljiva žena koja je postila svaki post, poštovala svako crveno slovo, redovno išla u crkvu, Boga više nije videla. Da je Bog bio tu kada je njen sin seo u kola, sačuvao bi ga. Sačuvao bi joj snaju. Ako ga ima, nije bio tu ni kada je njen muž toga dana otišao da odradi ono što godinama već radi. Izgubila je tri osobe koje je volela i više nije verovala u Boga. Kada su sahranili njenog muža, onaj deo nje što je bio živ, otišao je sa njim. Više ni unučica tih dana nije mogla da je trgne iz bola u koji je upala i koji je boleo sve više. Počela je nepovezano da priča, da sedi satima i gleda u jednu tačku, da ne jede, ne pije i ne obraća pažnju na Slobodu. Mlađi sin joj je se vratio sa ženom i dvoje tuđe dece, nije je doticalo. Nije imala ništa ni da kaže kada je socijalno došlo i starateljstvo nad unukom dalo istom tom mlađem sinu. Ćutala je. Reči su u njoj presušile kao i suze. Samo je bol ostala da je reže i jede iznutra dok glas nije puštala. Osedela je preko noći i ono malo sjaja u njenim sivim očima što je bilo, ugasilo se. Svetislavu je to odgovaralo. Majka mu je bila skoro poput biljke, prisutna fizički, a psihički ko zna gde je bila. Malena Sloboda je danima plakala za dedom koji više nije bio tu i za babom koja je tu, ali je ne vidi i ne čuje. Nije shvatala šta se dešava, a Svetislav nije pokušao da joj objasni jer ga nije interesovala. Interesovalo ga je samo da je u toj kući zadrži na svaki mogući način da bi njeno nasledstvo postalo njegovo. Dragan i Rada su se svađali sa njim, tražili dete sebi, pokušavali da dozovu Desu pameti, ali ništa nije urodilo plodom. Ona je ćutala i time nesvesno davala svoje pristanke. Svetina žena, Marina, nije mnogo obraćala pažnju na trogodišnje dete, te je ona jako brzo naučila da bude samostalna. Dobijala je hranu, poneke stvarčice, tuširanje ali ne i ljubav. Sve što joj je trebalo, morala je da se snađe sama, te je ubrzo postala poput služavke u sopstvenoj kući. Haos koji su Marinina deca pravila, ona je rasklanjala. Donosila je i odnosila sve što su joj tražili u želji za malo ljubavi, ali njen stric joj nije davao trunku iste. Jedinu ljubav koju je dobijala od Dragana i Rade kada joj dopuste da ih vidi je upijala poput sunđera i sa željom da živi sa njima. Pokušavali su njih dvoje više puta da ih prijave za maltretiranje deteta ali ništa nisu uspeli. Slobodu nisu tukli, nije bila neuhranjena, neobučena. Bila je nevoljena, što je nekad gore od svega ostalog. Tako je Sloboda rasla u porodici bez ljubavi gde su je stric, strina i njena deca maltretirali i tretirali kao služavku. Iz škole je trčala da bi raspremala kuću, brisala podove, obavljala sve što stric i strina požele, a nakon toga, služila je Anu, Marininu ćerku koja je uvek imala glupave prohteve te je obožavala da je kinji zajedno sa svojim drugaricama. Stefan je sa druge strane išao dalje od sitnih uvreda. Umeo je u prolazu da je gurne, udari nazove je prljavom hrvaticom. Godinama je plakala u svojoj sobi zbog takvog ponašanja njenih ukućana i pokušavala da strica umili sebi i babu dozove iz transa koje je trajao otkako joj je deda umro ali nije uspela. Baba je bila prazna ljuštura, a ona prepuštena njima. Kako je rasla, shvatila je da nema smisla da se sažaljeva više i da mora da učini sve što može da bi samoj sebi pomogla, Krenula je sa tim da od prosečnog đaka postane Vukovac i kada konačno upiše srednju i nakon nje fakultet, upadne na budzet države i tako sebi obezbedi beg iz kuće u kojoj je niko nije hteo. Jedino čemu se radovala bili su dani kada njeni staratelji i njihova deca nisu kući. Ti dani su na njenu sreću bili česti jer je Svetislav zaposlio dečka koji je vodio računa o njihovim imanjima te je često sa Marinom i decom putovao po Evropi. Tada bi Sloboda bila kod Dragana i Rade i uživala biti mažena i pažena baš kako jedno dete i treba da bude voljeno.U tim danima je mogla neometano da se druži sa svojom najboljom drugaricom Lelom i planira odlazak iz Majura, prvo na fakultet, a onda negde daleko gde neće moći više da je ponižavaju. Trudila se ona zaista da u kući sve bude kako treba, ali dete od tada deset godina nije moglo da zna kako pravilno uključiti veš u mašini te je oprala Aninu omiljenu majicu sa plavim vešom i kada je majica naravno bila upropaštena, Ana joj je zalepila šamar od kog joj je danima bridelo u glavi.