Izgubljena sloboda

Četiri godine

Sreća i smeh kojima je Pavle bio okružen su ga gušili. Ne, nije bio zavidan na bratovoj i snajinoj sreći kada su se konačno ponovo spojili i njihova porodica postala kompletna. Sam Bog zna da su zaslužili sreću posle promašenih, propuštenih i surovih godina iza njih. Minja je zaslužila svoj srećan kraj, svoje parče neba u kom će njena sreća još više rasti i ljubav za koju se tako srčano borila. Njegov brat je iskajavao svoje grehe svaki dan nakon što je posle svih sranja i nepoverenja koje je imao prema Minji ona izabrala opet njega. Voleo je Minju onom snagom ljubavi kakva se jednom raða i stoga je Minja oprostila. Znala je da je i on, poput nje suviše povreðen i da su ga grube godine izoštrile i napravile od njega nepoverljivu osobu koja je umalo ostala bez žene svog života. Petra se zaljubila u Savu, a Sava je odlepio za njom, te su svi znali da je samo pitanje momenta kada će grmalj od Save kleknuti na koleno i zakleti se na večnu ljubav njihovoj mlaðij sestri. Andrej i Dmitri su rasli u pametne dečake, vesele i razigrane koji su sve promene u njihovim životima sa povratkom Minje prihvatili sa oduševljenjem. Radost je bila svuda oko njega, radovao se i on zbog svih njih, a onda kada niko od njih ne gleda, zatvarao bi se u sebe i zamišljao nju. Kako bi samo ona bila srećna zbog sestrine sreće. Kako bi samo ona grlila i ljubila i gajila njihovu decu. Navlačio bi masku pomirenosti sa sudbinom svaki dan, a uveče u svoja četiri zida on bi je skidao i tugovao bi. Godine su se izvlačile jedna za drugom, mirne i lagane, tekle su poput reke i svima donosile nove radosti. Minja i Petar su se venčali, par meseci kasnije su dobili ćerku kojoj su dali ime Marija. Nju je Pavle voleo posebnim delom srca jer je nosila ime njegove voljene. Petra i Sava su se takoðe venčali i dobili blizance. Nakon tornada koji donosi dvoje dece odjednom, neretko su oboje izgledali kao da ih je poplava izbacila, umazani večito i uprljani flekama od mleka, od hrane ali zadovoljni. Minja se vratila na fakultet i sa istim žarom kojim je volela Petra, ulagala je sebe u te ispite. Sve ih je polagala sa desetkama. On je bio ponosan na nju jer nije odustajala, jer je bila borac o kakvom je Marija pričala. Njegova majka pak je bila u depresiji. Ništa je nije doticalo. Ni unučići, ni sinovi, ni ćerka. Postojala je u njihovim životima poput senke, a Minju od onoga dana kada se vratila nije više pogledala u oči. Jeo ju je sram zbog stvari koje joj je Boris uradio, koje je radio i mnogim devojčicama pre nje.Jedno vremesu pokušavali da je privole njima ponovo, da ponovo bude ona stara Suzana koja ih je čekala sa toplim doručkom, ručkom i večerom. Ona ista žena koja je bila njihovo sidro i mirna luka. Nakon nekog vremena, prestali su da je mole jer ona je burno reagovala na njihove molbe. Pustili su je da živi kako je zamislila, u tišini i pokajanju za greške njihovog oca za koje nije ni najmanje kriva. Pavlu su se nakon Marijine smrti nabacivale mnoge žene. Prolaznice, one koje poznaje malo bolje, koleginice iz stanice ali nijednoj nije podario dovoljno pažnje da bi zaželele više. Sve ih je držao na kulturnoj udaljenosti i odbijao. Bio je sam, njegovo srce je bilo pusto kao i krevet tolike godine. Olakšanje je nalazio sam sa sobom u sobi prizivajući nju u mislima. Nikada nijednu ženu više nije poželeo, nijedna ga nije dovoljno zaintrigirala da bi zaželeo makar noć sa njom. I da jeste, osećao bi se kao da time kalja uspomenu na Mariju, iako je u dubini duše znao da Marija ne bi volela da on tako živi, nije mogao protiv sebe. Kuća koju je ozidao na nagovor Petra i Minje je bila mesto za samca, udovca i njegovog sina. U nju su kročile samo tri žene. Marijina majka, Marijina sestra i njegova sestra. Njegova majka nije dočekala završetak radova, preminula je 2016 godine, par dana posle rođenja Petrovog i Minjinog trećeg deteta. Tako je Pavle izgubio još jednu žensku osobu koju je beskrajno voleo. Začaurio se dodatno posle toga. Jedinu sreću su mu pružala deca. Njegovo, njegovog brata i sestre. Jedino je u njima video razlog što još postoji. Minja ga je osuđivala, bezbroj puta mu je pričala, nekada i satima dok oboje ne završe u suzama da je njena Mara htela da on živi dalje, da voli ponovo, da sa nekim ostari. Uzalud joj je bilo sve. Odbijao je da pogleda bilo koju drugu ženu verujući da mu je tako usud odredio, da samuje. Njegov andđeo sa nebesa nije mislio tako i uskoro mu je poslala ranjenu, povređenu dušu, jednu lavicu koja će se izboriti i za njega i za nju. Dodaće čitavu paletu boja u njegov sumorni život.