ČIJA SI?

✰ 15. ✰

Stižem ispred Sandrinih vrata i pozvonim, čekajući da mi otvori, kao i uvek. Međutim, sada nije kasno uveče kao što je uglavnom bilo na početku našeg viđanja. Sada to radimo u bilo koje doba dana i noći.

Kad god nas obuzme želja za seksom, da budem precizniji.

I dok ja tako čekam, željan svega što joj planiram raditi, vrata se otvaraju. A ono što na njima ugledam potpuno me izbaci iz koloseka.

Neki visok i poprilično nabildovan tip ukaže se na pragu, zajedno sa Sandrom.

Šta je ovo koji kurac?! Šta ovaj rmpalija radi u tvom stanu, Sandra?!

- Oh, Nestore, već si stigao? - nasmeje se dotična i poljubi me u obraz. - A Vlada upravo kreće. - doda, pomazivši bildera po tricepsu.

- Pozdrav! - oglasi se ovaj, te prođe pored mene i ode.

Jao Sandra, Sandra! Rekao sam ti već da dok te ja jebem niko drugi ne sme! Ko je onda ovo sada?!

- Hajde upadaj! Šta si se ukopao tu? - gleda me onim njenim okicama, kao da se upravo ništa nije desilo.

Besan do srži i krvi uzburkane poput nemirnog mora, ulazim u njen stan i odmah krećem razgledati gde su se mogli jebati dok ja nisam stigao. Besomučno tražim pogledom tragove seksa po čitavoj prostoriji, ali ne nalazim apsolutno ništa.

- Heej... - obgrli me Sandra s leđa i pređe rukama preko mog torzoa.

- Ko je ovaj tip i šta je tražio ovde? - okrenem se ka njoj, otresavši njene ruke sa sebe.

- Molim? - razrogači oči.

- Šta moliš? Lepo te pitam ko je ovaj grdosija i šta je tražio ovde?! - povisim ton, usled besa koji me sve više obuzima.

- 'Alo 'alo, muškarčino! Spusti ton kad mi se obraćaš! - pripreti mi kažiprstom. - Vlada je naš arhitekta. Došao je da se dogovorimo nešto u vezi sa prostorom, koji ćemo dograditi kada ona parcela bude u našem vlasništvu.

- Arhitekta? Ha! Ma nemoj mi reći! - zacerekam se ironično.

- Da. Arhitekta. Ne vidim problem u tome.

- Aha. ''Arhitekta''. Šta će onda ovde ako je samo posao u pitanju? Ti lično si mi još na početku rekla da ovaj stan koristiš isključivo za ''one stvari''! - streljam je vatrenim pogledom.

- Hahaha! Jao Bože, ja ne verujem da s tobom vodim ovakav razgovor! - odmahuje glavom u neverici.

- E pa veruj! I odgovori mi lepo na pitanje! Ne migolji mi se tu poput neke zmije! - priđem joj skroz do lica, sav crven od srdžbe.

- Slušaj ovamo, gospodine. Ja nisam dužna ni za šta tebi da se pravdam, niti da ti išta objašnjavam. Ali eto, ipak ti najnormalnije kažem ko je on, a ti svejedno skačeš na mene kao neki sivonja! Stvarno ne razumem tvoje ponašanje.

- Dobro. Recimo da je zaista arhitekta. Ali šta onda koj' moj traži ovde? Zašto niste sastanak održali na nekom, ne znam ni ja, malo manje privatnom mestu? Hm?

- Aman, čovek je bio u prolazu i zato je ovde svratio. Uostalom, ti planovi oko novogradnje još uvek nisu zvanični, jer mi još uvek nismo zvanični vlasnici te zemlje! Vlada je došao samo da se okvirno dogovorimo oko najosnovnijih stvari. Ali, ako ne veruješ meni, slobodno pozovi Momčila. - prostreli me izazivačkim pogledom.

Taj njen stav samo je dodatno potpirio vatru koja je kuljala mojim venama i došlo mi je da je odmah tu na licu mesta zadavim.

- U redu. Slušaj sada ti mene. I to me dobro slušaj. - krenem još bliže ka njoj, od čega je instinktivno počela hodati unazad. - Ovo je poslednji put da sam zatekao nekoga ovde. Ponovi li ti se još jednom ovako nešto, ti i ja smo završili zauvek! Je l' jasno?! - zagrmim na nju nekim toliko dubokim glasom, iznenadivši time čak i sebe samog.

Gleda me zaprepašćeno par trenutaka, a onda joj se crte lica naglo krenu opuštati. Potom počne da se smeje kao luda i sasvim lagano me skloni od sebe.

- Šta je smešno sad? - upitam je namršteno.

- Ahahaha! Jaoj! - briše suze, koje su joj krenule od smeha.

- Sandra, pitam te šta je dođavola toliko smešno?! - sada sam još ljući nego maločas.

- Jao majko mila. Jao Bože, Bože. - napokon zaustavlja smeh i usmeri pogled ka meni. - Pa ti si ljubomoran, tigriću moj! Hahaha! - zatapše i opet krene da se smeje kao luda na brašno.

- Molim? - ukočim se iste sekunde čim je izgovorila tu budalaštinu. - Ko bre ljubomoran?! Ja ljubomoran?! Ma daj ženo, ne lupetaj gluposti! Ee svašta od tebe! - brišem znoj sa čela, trudeći se da izgledam što pribranije, iako sam zapravo miljama daleko od toga.

Ljubomoran? Hmm... Da li je u pravu kad to kaže?

- Jesi! Ljubomoran si, jer si pomislio da se jebem s arhitektom. Hahaha, pa presladak si, Božee!

- Kažem ti da nisam! I prekini smesta s tim nebulozama!

- Moj mali ljubomorkoo. - nastavi da me zadirkuje, prilazeći mi kao nekom detetu.

Gledam je uspaničeno, jer prosto ne znam kako da se odbranim od tih njenih optužbi. A onda u jednom času samo sklopim oči i rešim da se ne opirem. Neću joj protivrečiti, neću je ubeđivati, i neću je uveravati u nešto što nije tačno, kada i sam savršeno znam da govori istinu.

- Okej. Ljubomoran sam. I šta onda? - uhvatim je oko struka i pripijem uz sebe, šetajući pogled od njenih usana do očiju.

To je očigledno uhvatilo nespremnu, pa se momentalno uozbiljila i zagledala u mene nekim čudnim očima, koje do sada nikada nisam spazio kod nje.

Šta je bilo mala garava? Bojiš se da iza te moje ljubomore stoji nešto mnogo veće od puke muške sujete?

Znam. I ja se takođe bojim toga...

Razmena pogleda, gde smo jedno drugom u očima tražili odgovore na neizgovorena pitanja, trajala je svega par trenutaka. A završila se kada sam prislonio svoj dlan na Sandrin obraz i usporeno joj prišao usnama. Srca su nam u tom trenu oboma snažno tukla, a disanje je postajalo sve pliće i pliće. I onda... BUM!

Usne nam se spajaju u najnežnijem mogućem stilu, a poljubac biva sve dublji i intenzivniji. Ali nimalo nalik onim erotskim poljupcima, koje smo do sada imali. Ovaj poljubac bio je nešto jače, nešto snažnije i nešto znatno osećajnije od svega do sada.

Šta si to sa mnom učinila, ti mala garava veštice? Kakve si mi čini bacila, kada zbog tebe ponovo osećam strujanje unutar grudnog koša, koje već dugo dugo nisam osetio?

I zašto se ja dođavola toliko plašim tog osećaja?

---