Bio sam mali balavac kad sam stigao u 6 razred. Bas onako klinac za ubiti. Tada moj svet se okrenuo kada sam video jednog visokog coveka tamne kose. Usetao je u kabinet matematike sa samopouzdanjem i svojom aktovkom koja je vjerovatno bila teza od njega( impossible). Stao je pred moj razred i predstavio se "Ja sam Vlado Damjanac, vas nastavnik matematike za ovu godinu". Pao sam na svoje dupe od šoka, ovaj čiko je vrlo smeš ali ja sam tada jos bio strejt tako da sam potisnuo svoje osecaje prema njemu sa strane. Znao sam da od sledecag časa moram da sedim u prvoj klupi da budem sto blize Vladi. Od toga dana svako jutro sam se budio srecan i skontao da je Vlado izlecio moju depresiju. Od tada sam poceo vise da ucim i treniram sa bih ga impresionirao svojom snagom kako mentalnom tako i telesnom. Postao sam najbolja verzija sebe kroz samo 2 meseca i moj tata je bio vrlo ponosam na mene i kupio mi je ram za slike jer tada smo bili finansisko nestabilni i nije mogao da priusti nista drugo. Taj ram sam sacuvao za specijanu priliku te sam gave ostavio u ladicu i nastavio da radim svoju zadacu oz matisa da bih pokazao Vladi koliko mi to zapravo znaci. Svaki dan sam pratio na casu ali sam i pitao pitanja kako bih mogao da cujem njegov anðeoski glas. To je bio pocetak jednog velikog prijateljstva.
