Srce zveri II

Trinaesto pogoavlje - Obećanje

Dragan

Osećao sam se kao biljka zadnji nedelju dana. Upucan sam više puta, operisan, bio sam u komi par dana, ležao sam jer nisam bio u stanju da ustanem. Izludeo sam, nisam mogao da trpim to. Nisam mogao da trpim da nemam potpunu kontrolu nad svojim telom, da ne mogu da stojim, da spavam u položaju kakvom želim, jedem šta želim...

Neopisivi bes i frustracija uzrokovani tom nemoći su mi jurili venama i pretili da isplivaju na površinu. Želeo sam da slomim nešto, bacim neku čašu ili bilo šta drugo o zid, da se valjano izvičem na nekoga. A ponajviše sam želeo da ubijem. Da, želeo sam da tog kučkinog sina lišim života i naučim ga lekciju.

Vrlo često sam razmišljao o tome od kada mi je Miško ispričao šta se desilo. Zamišljao sam kako davim to kopile, tučem ga, sečem, pucam u njega kao što je on u mene... Ali svaki put kada se moja mala slatka žena pojavi preda mnom, kao da svaki atom agresije ispari iz mene. Kao da odjednom zver u meni postaje njeno malo, umiljato mače koje nije čak ni sposobno da povredi nekoga.

Razmišljao sam o tim promenama mog ponašanja dok sam je gledao kako drži Vukašina u svom krilu. Srce mi je poskakivalo od prizora, u grudima mi se stvarao nepresušivi izvor toplote za koji sam imao utisak da greje moje, ali i tela ljudi oko mene.

Činjenica je da moja žena i sin iz mene izvlače ono najbolje, malo onog lepog što imam u sebi. Kao da nalaze svetlo u tami, sunce usred oluje, osmeh među suzama, vodu u pustinji...

Čime sam ja to zaslužio?

Pitanje bez odgovora. Ja sam kriminalac, ubica, pljačkaš, diler, trgovac, nasilnik... Sve što bog ne nagrađuje, već kažnjava. Svestan sam da nisam zaslužio raj na zemlji koji posedujem, zato ga i čuvam toliko i stavljam ga ispred svog života. Ja zaslužujem deveti krug pakla, svestan sam toga, a svestan sam da ću to i dobiti. To će biti moja kazna za sva nedela koja sam u životu učinio. Goreću u večnom plamenu kraj đavola dok će sve što je mom životu davalo smisao ostati iza mene. I to mi već sada lomi srce kao staklo i cepa dušu kao papir.

O tome stalno razmišljam, od kako se Vukašin rodio pa sve do danas. Te misli me stalno vuku u mrak i ponor, ali njih dvoje mi ne daju da skroz potonem u sopstveno more jada.

O tome sam razmišljao i kada sam stigli na Suciliju, gledao sam Jasminu kako u ormar boje zemlje stavlja stvari koje je moja majka spakovala za nas i nemo se zahvaljivao Bogu na ovakvom daru. Posmatrao sam svoju ženu neko vreme. Bila je iscrpljena i uplašena. Imala je tamne podočnjake ispod očiju koji su davali kontrast njenoj mlećno beloj koži. Svoj crnu kosu je uplela u tamnu pletenicu koja joj je padala do polovine leđa. Ređala je svoje haljine na vešalice i povremeno bacala brižljive poglede ka meni dok sam ležao u krevetu.

,,Dođi..." tiho sam je pozvao, a ona me je prvo svojim sjajnim očima i zatvorila je ormar. Njen svileni kućni ogrtač roze boje je lepršao za njom dok je koračala ka mojoj strani kreveta.

Povukao sam je tako da legne pored mene i obgrlio rukama. Želeo sam je, njeno telo, kosu, usne, sve...

,,Dragane..." saseče me njen tihi glasić baš u trenutku kada sam hteo da zalepim svoju usne za njenu kosu.
,,Molim?"
,,Povređen si. Ne bi trebalo da ti ležim ovako blizu, mogu da ti povredim neku ranu..."

Bože moj...

Moja žena je najpažljivija i najbrižnija osoba na svetu. Brine se o meni i više nego što je potrebno, stalno me propitaju da li me nešto boli, da li sam dobro, da li sam uzeo terapiju...

,,Šta pričaš to, ludo moja? Ti mene nikako ne možeš da povrediš, znaš li to?" malo se nagnem ka njoj i ščepam njene usne svojima, ne dozvoljavajući joj da odgovori na pitanje. Kao i prvog puta, u početku je nesigurna, usne joj podrhtavaju dok mi slabo i nesigurno uzvraća poljubac. Zatim stavlja svoj dlan na moj obraz, ljubi me sve snažnije. Ona me polako i nežno ubija dok svojim mekim i slatkim usnama drobi moje. Prsti joj beže s mog obraza na moj potiljak, zavlači ih u moju kosu i čvrsto drži dlan na mojoj lobanji, nedozvoljavajući mi da se odvojim od nje.

Na trenutak se odvojim od mene, samo centimetar ili dva, tek toliko da može da mi odmeri lice tim crnim očima.
,,Moraćeš da se iskupiš za ona četiri dana u komi, znaš? Cela četiri dana nisam dobila ni reč od tebe, a kamoli znak nežnosti. Za seks i da ti oprostim, ali uskraćene poljupce, dodire i nežne reči ne mogu..." govori mi tiho, na usne. Znam da se u isto vreme šali i ne. Ne krivi ne što sam bio u komi, ali ipak očekuje nadoknadu.
,,Ne brini dušo, dobićeš ono što ti dugujem i to duplo... Iskupiću se za svoj propust tako što ću sebi ispuniti želju i napraviću ti dete u najbržem mogućem roku..."

Nešto se u njoj promenilo na moju poslednju rečenicu. Osetio sam da se ukočila na delić sekudne, ma licu joj je bio neki čudan izraz. Mešavina nade i straha. Gledala me je pravo u oči i dopustila mi da primetim kako su koj se zenice proširile.
,,Šta je bilo, Cvete moj?" nežno sam prelazio palcem desne ruke po glatkoj koži njenog obraza. Maleni osmeh mi je zaigrao na usnama, želeo sam da je opustim.
,,Ali... Ali šta ako ne mogu...?" glas joj drhti, govori nesigurnim šapatom dok me gleda očima koje počinju da cakle od suzdržavanja suza.
,,Sećaš li se šta si mi rekla dok sam bio u komi? Rekla si mi da verujem. Evo, sada verujem. Verovao sam ovoh 5 godina, verujem i sada. Nećemo stati dok ne uzmemo to dete u ruke, razumeš li?" dobro sam se zagledao u nju, držao sam joj obraze obema rukama i tako je primorao da me gleda pravo u oči. Njene šake su počivale na mojim podlakticama, čvrsto me je stezala za ručne zglobove i slabašno se osmehnula.
,,Obećavaš?"
,,Obećavam..."