Platinasto srce

1. deo

"Da se tako ponaša pred svima, sramota!"- mama mi je držala bukvicu za šamar upućen mom dečku koji me na moje oči prevario sa našom kućnom pomoćnicom.

"Mama već sam ti rekla da je zaslužio!"

"Slažem se, ali treba uvek da budeš svesna vremena i mesta na kom se nalaziš. Tati je to bilo važno veče, svi oni koji nešto vrede u toj vojsci bili su tamo..."

"Žao mi je. Izvinila sam mu se sinoć. Burno sam reagovala, neće se ponoviti..."- rekla sam jer jedino to moglo me spasiti makar malo no ni to joj nije bilo dovoljno, samo je nastavila.

Satima je govorila, sve dok tata nije stigao, a onda se sva pažnja usmerila na njega. Skidao je svoju uniformu u hodu dok je u tišini prolazio kroz hodnik do kupatila. Imao je tako običaj kad dođe sa posla da ništa ne progovori već prvo ode da se istušira pa onda sedne sa nama u dnevni.

Čim je mama otišla ja sam otvorila ponovo svoju knjigu. Više sam mislila o njemu nego što sam čitala, nekako me ta knjiga terala da mašta o ponovnom susretu.

Pitam se, kakav bi bio prema meni da se opet sretnemo i da li bi ga ikada doticalo to što mu je tata nadređeni. Mada, izgledao je kao neko koga to u najmanju ruku ne bi doticalo.

Pre nego što se iko od njih dvoje vratio u dnevni, ustala sam i brzinom svetlosti otrčala u svoju sobu. Obukla sam haljinu koja je opeglana stajala spremna da je samo obučem. Pokupila sam kosu u visoki rep i izašla po dogovoru da se nađem sa Nevenom.

Javila sam se pre nego što sam izašla i dovoljno brzo zatvorila vrata kako me niko u tome ne bi sprečio. Na kapiji stajali su momci obučeni u vojne uniforme, kao i uvek, svaki dan nova dvojica, pozdravili su me uz široke osmehe i poželeli mi lep dan, a onda dugo za mnom niz ulicu gledali kao obmanuti.

....

"Nevena njegove usne su tako meke... Sanjam ih čitave noći."- kukala sam bockajući po tanjiru nezainteresovano hranu koju smo zajedno spremile.

"Verujem, šta misliš, koji čin ima? Je li opasan?"- zamislila sam se na kratko tek da ga se prisetimo, a onda odmahnula glavom.

"Ne znam, mlad je. Sumnjam da je dogurao do nečeg velikog, osim ako nije na misijama..."- slegla sam ramenima i pogled spustila ka tanjiru.

"Kako ti izgleda?"

"Negovan je, lep u licu, obrijan, ne mislim da je išao igde dalje od centralnog štaba. Takvi izgledaju zapušteno, mučno, stare mladi... Kako i ne bi, ko zna kakvih se sve stvari nadgledaju u misijama."- klimnula je glavom potvrđujući, a onda skrenula pogled "I šta sad?"

"Ne razumem..."

"Sa njim ćeš nešto više?"- podigla je obrve znatiželjno i nacerila se.

"Ma Neno, ko zna da li ću ga i kada opet videti..."- nasmejala se i prevrnula očima "A zaljubila se prvo veče!"- zezala me čitav ručak za to jedno kratko veče sa njim. Volela bih da se još jednom negde makar slučajno pojavi...

Nastaviće se...