Platinasto srce

4. deo

Sedela sam na terasi svoje sobe i zamišljeno posmatrala zalazak sunca. Danima već mislim o njemu i danima mi se vrzma po glavi, a on je sad negde tamo daleko i ko zna kako mu je.

Poslednji put kad smo se videli, rastali smo se znajući da je pred njim važna mirovna misija koju mora da obavi. Odbrojavala sam dane do povratka i čekala posvećeno taj petak u kom ću ga ponovo sresti. U dogovoreno vreme, na dogovorenom mestu, on i ja.

"Lejla! Nevena je stigla!"

"Pošalji je gore. Nisam se spremila još!"- ustala sam sa stolice i krenula hitro u sobu međutim, Nevena me ipak zatekla nespremnu.

"Ti nisi normalna! Šta si radila sve ovo vreme ako se nisi spremala!?"- slegla sam ramenima i brzo otrčala do kupatila da sredim bar kosu.

.....

"Želim ti svu sreću! Držim ti fige, mada znam da će ovo proći super. Tvoj tata je reka-..."

"Ne želim da ga mešam u ovo. Ovaj posao se tiče samo mene. Ne njega..."- klimula je glavom i zagrlila me čvrsto kao i ja nju. Mahnula sam joj, a potom ušla u vojnu bolnicu na razgovor sa načelnikom.

Javila sam se portiru koji me do njega sproveo, a potom sam ostala sasvim sama u čekaonici ispred njegove kancelarije. Silno sam želela da budem svoj čovek i konačno prestanem da zavisim od svog oca i to me guralo da napredujem. Pripravnički ovde bio bi prva stavka u odcepljivanju od porodičnog doma i konstantne kontrole nad svime što radim.

Ušla sam kad su me pozvali i milo rekla "Dobar dan" čime je započeo ceo razgovor.

....

"Hvala Vam, zaista ću dati sve od sebe da Vas nimalo ne razočaram..."

"Znam ja da nećeš. Odgajena si disciplinovano, sigurno ne možeš biti drugačija..."

"Hvala Vam puno još jednom."

"Ne zaboravi da sutra ranom zorom počinje tvoja smena. Budi tu u sedam..."- klimula sam glavom uz osmeh i rekla mu da nema potrebe da brine biću tu i ranije.

Rukovali smo se, a zatim sam radosno krenula ka izlazu. Odmah sam lepe vesti javila Neveni zbog čega smo se nedugo nakon poziva sastale da proslavimo moj prvi posao.

Sele smo u jedan od naših omiljenih kafića uz obalu mora i otpočele opisivanje utisaka razovora sa načelnikom. U mojoj glavi sve je to izgledalo i više nego savršeno, zaista me gledao kao osobu, a ne kao ćerku generala, što me čini veoma srećnom, no, nadam se da će i drugi tako da me gledaju.

Dugo smo sedele i pričale, malo o poslu, malo o očekivanjima, malo o nekim nebitnim stvarima, a ja sam sve više počinjala da mislim o Tadiji.

Kako je noć padala, želja u mom srcu za tim lepim očima sve više je rasla. Nisam imala pojma da ti neko koga znaš ovako kratko može faliti tako mnogo.
Želela sam da pričam o njemu, ali te priče samo bi me činile napetijom i nervoznijom jer su upravo samo to, prazne priče u kojima on nije stvaran.

Pitam se, da li i on ovoliko misli na mene ili me se jedva i seti?

Nastaviće se...