Platinasto srce

8. deo

~Tadija pov~

"Što si me zvao? Šta je tako hitno?"- upitao je i uleteo u stan čim sam ga pustio. Pokazao sam mu rukom da zaključa za sobom, a onda ga poveo ka kuhinji. Za svaku stolicu koju sam imao sedeo je po jedan vezan momak. Čim ih je video zastao je i opsovao gledajući u mene.

"Kakav je ovo đavo? Ovo su naši..."

"Poslati da me likvidiraju..."

"Ovi su novi, znam ovog klinca. Najbolji je u svojoj klasi..."- izgovorio je kad mu je prišao. Podigao mu je glavu i dobro ga proskenirao.

"Nisu sa iste klase. Svaki je najbolji u svojoj..."

"Mogli su bar da mi pošalju specijalce, ovako je bilo dosadno iskustvo..."- rekao sam sarkastično i stegao se na bol u nogama koji postaje žešći. Sigurno sam oštetio rane dok sam sređivao ove momke.

"Nije mi jasno. Šta si ti uradio da bi ti poslali ove?"- slegao sam ramenima i uzeo tablu sa lekovima za bolove. Sipao sam vodu u čašu, a onda popio jednu od tableta. Zamislio sam se o svemu što sam radio do sad, prilično sam siguran da sam svaku svoju dužnost činio kako mi je bilo naređeno, ne znam nijedan razlog zbog kog bih ikome bio meta.

Začuo sam telefon i kratku notifikaciju zbog čega sam ga lagano izvukao iz džepa. Čim sam ugledao njeno ime nešto mi je u glavi sinulo.

"Mislim da kapiram..."- rekao sam. Prišao sam momku kog je prepoznao i sasuo mu ledenu vodu po licu. Osvestio se istog trena i pogledao nas preplašeno.

"Prosto pitanje ću ti postaviti, ti ćeš mi odgovoriti. Ko te šalje?"- odmahnuo je glavom i pogledao u Nenada.

"Hajde, reci mu i niko neće stradati..."- rekao mu je mirnim tonom prihvatajući ga za glavu šakom na potiljku.

"Neću nikada završiti akademiju..."

"Pa takvi kao ti i ne treba da je završe. Da bi bio vojnik prvo moraš da imaš čast i obraz, neko ko to ima ne radi ovakve stvari..."- rekao sam već besan na samu pomisao da je ono što je u mojoj glavi nastalo, kao scenario koji se potencijalno događa, istina.

"Hajde reci nam. Takve komande moraju biti zabranjene. Ovo nije vojna dužnost i mora na vojni sud..."

"General Radžinov"- pogledali smo se i sve nam je bilo jasno. Udaljili smo se od njih nazad u dnevni.

"Zbog Lejle je, taj gad meša posao i privatan život!"- iznervirano sam rekao i seo da odmorim noge.

"U velikom si problemu. Znaš koliko veza on ima, njegovi ljudi su svugde..."

"Briga me, završiće sa vojskom zbog ovoga večeras. Ići će na vojni sud!"

"Da li si lud? Svi su na njegovoj strani, pre će tebe osuditi nego njega!"- klimnuo sam glavom svestan toga i lagano ustao.

"Šta sa njima?"

"Pusti ih, klinci..."

"Ako mi se vrate? Šta ćemo onda? Opet da ih bijem?"

"Pusti ih, mi ćemo rešiti ovo..."- pogledao sam kratko ka kuhinji i primetio da su se polako svi probudili u bolovima.

Vratio sam se do njih i prišao onom koji me najviše namučio "Sad sam te pustio bez ogrebotine jer sam bio nespreman na susret, drugi put ako mi dođeš neću..."- gurnuo sam stolicu koja je pala, a onda ga odvezao dok je Nenad odvezivao ostale.

"Ajde sad idite momci. Ništa niko nije video, jasno?"- rekao im je pre nego što su kao kukavice istrčali iz stana.

"Naša klasa nije bila puna kukavica..."- rekao je ali meni taj razgovor pun zajebancije nije odgovarao jer me brinulo to šta će se desiti nakon ove noći.

Pozvao sam Lejlu jer sam želeo da se uverim da je sa njom sve u redu i da joj nije ništa loše učinio.

Nastaviće se...