Platinasto srce

9. deo

~Lejla pov~

"Je li sve okej sa tobom? Zvala sam te... Nisi mi se javio."

"Oprosti. Biću kratak, imao sam ludo veče. Da li je sa tobom sve okej, tvoj otac se ponaša normalno?"

"Da, prilično. Zašto me to pitaš?"

"Poslao je četiri kadeta, najbolja u svojoj klasi, u moj stan. Zadatak im je bio da me ubiju Lejla..."

"Da li si okej sad, gde su ti momci, kako si-..."- milion pitanja mi se motalo po glavi ali ni najedno nije želeo da odgovori rekao je samo:

"Ne brini, ni najbolji kadeti ne mogu se meriti sa iskustvom..."

"Ali ranjen si. Kako su ti rane?"

"Malo sam ih povredio. Previću ih kasnije, kad završimo razgovor..."

"Nemoj to da radiš sam. Doći ću..."

"Nemoj, oboje će nas to dovesti u veliki problem. Za sad je možda najpametnije da se držimo dalje jedno od drugog dok ne smislim neki plan..."

"Ne želim to..."

"Ni ja, ali izgleda da se ne pitamo mnogo..."

"Ujutro rano dođi da pogledam te rane, a i da te vidim..."

"Doći ću. Idem sad..."

"Ostani još malo, nemoj tek tako da odlaziš, nisi mi ništa rekao..."- nasmejao se, a onda je zavladala prijatna tišina.

"Šta bi ti da ti kažem?"

"Ne znam, ti uvek znaš šta da mi kažeš da se osetim lepo..."

"Lepa moja Lejla, uželeo sam te se malo znaš? Nisam znao da umeš tako brzo da nedostaješ..."- zastanem na tren ne znajući šta tačno da odgovorim, a da bude podjednako šarmantno, no to nije bila moja specijalnost koliko je njegova.

"Tadija, šta ako nas razdvoje?"- začula sam težak izdah koji je dovoljno rekao.

"Ne puštam te tek tako, Lejla. Postaješ mi sve draža i sve više osećam da nam je mesto baš tu gde smo sad. Neću dozvoliti da neko uništi to što sad imamo i što tek dolazi. Obećavam ti to..."

"Tadija..."- zastala sam i zagrizla usnu od silne želje da se te velike reči samo skotrljaju niz moje usne.

"Reci lepotice..."

"Nedostaješ mi..."- umesto jednih reči uskoče druge pa mi bude malo lakše što sam uspela da se suzdržim i ne kažem nešto veće prerano.

"Videćemo se ujutro..."

"To je tako daleko..."

"Sklopi okice da malo odmoriš glavu i videćeš da će jutro da dođe brže nego što misliš. Onda ćemo se videti i zagrliću te jako, da nam se i duše malo odmore..."

"Nestrpljiva sam, ali me tvoje reči utehe umiruju. Čak mislim da bih uz njih lakše i zaspala...."

"Biće vremena da te moje reči uspavljuju, tad ćemo zaista biti srećni."

"Pričaš mi najlepše bajke."

"Tako to ide valjda sa princezama..."- osmehnula sam se uživajući u svakom komplimenti koji je na neki svoj način govorio i njima mi laskao, a onda se sklupčana pod svoj pokrivač i čvrsto zagrlila jastuk zamišljajući da je baš to sada on i da mi to sve uživo govori.

"Uspavao sam te?"

"Malo..."

"To je dobro čuti. Odmori se, čeka te naporan dan, a ja..."- zastao je i udahnuo duboko i lagano "...ljubim nežno..."- šapnuo je zbog čega me obuzeo neki mili osećaj od kog sam imala utisak da ležim na oblacima.

"I ja tebe ljubim nežno"- naglasim zbog čega se milo nasmeje.

"Lepo sanjaj mila..."

"Laku noć gospodine neodoljivi"

"Laku noć"- ljupko je uzvratio i pustio me da prva prekinem. Odložila sam telefon i uvukla se među pufnaste jastuke od kojih je sve delovalo kao da zaista jesam u oblacima. Zaspala sam nikad bržim i nikad lepšim snom...

Nastaviće se...