Platinasto srce

20. deo

~Tadija pov~

Sedeli smo u gardaroberu kako nas niko ne bi našao, njena soba bila je zaključana ali to nam nije garantovalo mnogo sigurnosti.

Uvukli smo se ispod njenih košulja i tu se mazili, nije bilo tako skučeno, ali je bilo mračnije. Ležala je u mojim rukama i milo gledala u moje oči. Nešto se u njoj menjalo i postajalo draže mojoj duši, ali nisam znao šta.

Osećao sam jedino da veza koju imamo postaje sve jača i to me činilo najsrećnijim čovekom na svetu uprkos svim suludim stvarima i problemima na koje nailazimo.

"Lejla..."- okice joj se rašire dok obrvama daje znak da me pažljivo sluša uz ono tiho "hmm" koje nežno zaprede kao umiljato mače.

"Jesi li ti srećna pored mene?"

"Ne pamtim sebe srećniju od ovoga sada sa tobom..."- odgovori kao iz topa dok nežno prstima kreće da šara po mojim grudima. Okrenula se na leđa i moje su ruke završile na njenom stomaku jer sam je dugo nežno grlio.

"Jesam li ja dovoljno dobar čovek prema tebi?"

"Zašto me pitaš sve ovo? Ti si nešto najdivnije što je došlo u moj život i volela bih... da u njemu večno i ostane."- osmehnula se dok je to govorila kao mali sanjar, kao devojčica čiji je siguran svet satkan mnome i to me činilo još slabijim i nežnim pored nje.

"Volela bi da jednog dana budemo u braku?"

"Volela bih. To bi bio najskladniji brak, bili bismo savršen tim..."- stidljivo je spustila pogled na moje ruke koje nežno miluju njen stomak, spustila je svoje preko njih i uplela nam prste u neraskidivu nit.

"Volela bi i decu sa mnom?"

"Da, da, apsolutno. Ti si čovek u kom sam pronašla sve što želim da moj muž i otac moje dece ima. Znam da bi ta deca, kao i ja sama, bila najvoljenija pored tebe..."

"Ja bih voleo tebe, ti bi cvetala u mojim rukama i sve to prenosila na našu decu. Znala bi da ih vaspitaš, da ih naučiš i budeš im oslonac. Sve bi to kretalo iz moje ljubavi, a veruj mi da ti je ja nikada ne bih uskratio. Želim da ona u meni samo raste i da joj niko ne bude ravan..."

"Nudiš mi sigurnost, snove na dlanu, velike reči... nadam se da one neće ostati samo to."- začkiljila se na tren nepoverljivo u moje oči, a onda se osmehnula.

"Nikada. Ti si moje sve..."- poljubio sam je u čelo.

"Tadija, koliko bi dece voleo da imaš jednog dana?"

"Imamo..."- nežno šapnem na njeno uho jedinu reč koju sam želeo da ispravimo u toj rečenici i još je bliže sebi ušuškam dok se ona slatko smeška.

"Uvek sam sanjao da imam tri devojčice. Lepotice, moje mezimice. Kažu da je najveće blago za jednog čoveka da ima ćerku, ne znam da li je to istina, ali vidim sebe kako volim tri male princeze i kako na mojim sigurnim dlanovima od cvetaju kao tri najlepše ruže..."

"Možeš li biti slađi nakon ove izjave... A kuća? Da li si nekada razmišljao o kući iz snova?"- zabavljeno je upitala.

"Mogu. Nisam mislio o kući jer to su samo četiri zida, mislio sam o ženi koja od nje može da napravi dom, zato to sad prepuštam tebi. Ti zamisli, kako god želiš, šta god pomisliš, ja ću da ti napravim, a ti meni zauzvrat napravi dom u kom ću biti svoj čovek..."

"Želela bih da završim fakultet pre svih tih velikih planova. Šta misliš o tome? I viša je okej, ali bila bih na boljem položaju kao lekar..."

"Slažem se sa time da treba da pokušaš, mislim da bi bila sjajna"

"A ti? Šta ćeš za to vreme da radiš ti?"

"A ja ću te podržavati i čekati..."- poljubila me svojim slasnim usnama i nežno me zagrlila.

"Ti si divan čovek. Ja ne znam čime sam te zaslužila, ali obećavam da te nikada neću razočarati."

"Nećeš me razočarati, znam ja to i sam."

Nastaviće se....