Platinasto srce

21.deo

~par nedelja kasnije~

"Lejla..."- zastanem kad me konačno nakon skoro mesec dana primeti. Spuštene glave priđem i sednem na stolicu pored njega koju je izvukao u tom trenu.

"Možemo li da razgovaramo o svemu?"

"Sad?"- gnevno upitam šarajući pogledom po prostoriji.

"Bio bi red..."

"Prošlo je mesec dana. Oče..."

"Želim da me razumeš. Želim da budeš svesna toga da te samo štitim. On ide često na terene u opasne predele, ne želim da se vežeš za nekoga ko ne može da ti pruži sigurnu budućnost..."

"Da zaista želiš moju sreću ti bi ga od tih opasnih terena sklanjao. Ne bi ga poslao u misiju koja će trajati dve godine..."- začudio se što znam i već sam u njegovim očima primetila taj bes koji ga je oblivao, ali me to nije doticalo. Ustala sam i otišla u svoju sobu.

Nakon nekog vremena Nevena me pozvala kako bi proverila kako sam. Pričale smo do kasno u noć, smejale se i zabavljale, a onda je morala da skrene i to me vratilo na sam početak. Na onu istu hladnu sobu u kojoj nema ničeg lepog, na one iste loše misli i brigu o svemu što dolazi, a ja na to nisam spremna.

Glava me ubijala čitave dane i osećala sam se tako teškom. Tadija ništa o tome nije znao, bio je jedini koji brine i bio je jedini kog ne želim da uzrujavam. Kad samo pomislim da će da ode za koji dan, srce mi se cepa. Ne želim da ide jer znam da toliki vremenski period može da donese svašta nešto novo, lepo ili ružno.

Često je navraćao kad nema oca, ušunjavao se i provodio sate u mojoj sobi. Samo tada, ova prostorija postajala je mesto na kom želim da budem, bez njega, nisam u njoj mogla ni minut.

Osećanja su mi rasla i postajala sam sve vezanija za tog momka, uživala sam u njegovom društvu jer su razgovori sa njim bili netipični, a opet opuštajući i zanimljivi.

~Tadija pov~

Falila mi je. Kad nisam sa njom ja sam vreme provodio sam jer Nenad je mnogo češće bio tamo, kako bi pazio na nju i pravio joj društvo. Njoj je to trebalo mnogo više nego meni i ja sam to vrlo dobro znao. Duge sam noći budan probudio misleći i razmišljajući- šta i kako sad?

Na jedne trenutke dolazilo mi je da je otmem, niko nam ne bi mogao stati na kraj, ali znam da bih vojno bio gonjen, zbog čega ne bismo imali mir koji toliko silno oboje želimo. Na neke sasvim druge momente dolazilo mi je da odem u njenu kuću i oči u oči porazgovaram sa njenim ocem, no razgovor sa njim bio je nešto na šta se čovek detaljno trebao pripremiti. Morao sam da znam sve unapred, svako pitanje, svaki postupak, siguran da ću trpeti razne provokacije, vežbao sam kontrolu uma, bilo bi teško, ali znam da za nju vredi pokušati sve to.

Nastaviće se....