Platinasto srce

22. deo

~Lejla pov~

"Gde ti ideš?"- stajala sam na prolazu u dnevni i gledala u njegove smrznute oči.

"Idem da se pozdravim sa njim."- u kuću je ušao Nenad, a onda ga vojnički pozdravio i pogledao u mene.

"Stigao sam i ja te vozim."

"Ti si znao za ovo?"- besno je ustao i krenuo ka nama. Približila sam se Nenadu i odlučno stala iako je celo moje telo drhtalo od straha koji mi unosi rođeni otac.

"Pusti je neka ide... Ići ćemo sa njom."- mama se pojavi spremna jer ovaj plan smo odavno smislili. Znala sam da ako nju ikada vratim i oslobodim od njegovog začaranog kruga pretnji u koji je upala sve što zamislim moći ću da ostvarim. Video je da nema kud, a onda munjevito prošao pored nas.

"Ja nikuda ne idem, imate sat vremena..."- već sam bila na vratima. Nije mi trebalo više ništa. Mama i ja smo se držale jedna uz drugu i brzo koračale ka vojnom vozilu kojim je Nenad došao po nas.

~Tadija pov~

"Je l te ovoga puta strah, Tadija?"- sedeo sam sa Viktorom na krovu hangara gde smo nekad kao kadeti sedeli i posmatrali nove avione kako uzleću, sanjajući da smo i sami u njima.

"Strah me Viktore, jer ovoga puta imam kome da se vratim i neko me ovde čeka..."- pogledao sam ga preko ramena dok je on cedio poslednje gutljaje piva iz flašice u svojoj desnoj ruci.

"Voliš je baš?"

"Ako se vratim živ, oženiću je..."

"To su velike reči."- izgovorio je zadivljen i začuđen jer nije verovao da ću ih ja ikada izgovoriti.

"Jesu, ali ja bih voleo sve sa njom. Da imamo neku malu kućicu sa velikim dvorištem i puno cveća, da nosi moje prezime i rodi mi bar dvoje dece, a sve to da bude onako uveličao našom srećom. Voleo bih to..."- ruke su mi blago drhtale od neke težine ovih reči i maštanja, slike su mi se u glavi rojile, a ja sam mislio samo o strahoti i bolu u koji sam poslat.

"Tadija, telefon ti zvoni..."- lupio me po ramenu kad je primetio da sam se toliko udubio u misli. Smestio sam cigaretu u usta iako je skoro cela izgorela, a ja je nisam ni okusio.

"Molim Nenade, peti put me zoveš u protekla dva sata, pomisliću da želiš nešto više od prijateljskog rukovanja pred ovaj svečani odlazak..."- govorio sam kroz smeh tresući cigaru ispred svojih nogu.

"Hoću, ali da budeš nežan sa mnom..."- prasnuo sam u smeh i iz sedećeg položaja samo se spustio tako da ležim i gledam u nebo koje se bojilo u neke ružičaste nijanse zbog zalaska sunca.

"Hajde ne lupetaj malo, dovodim ti taštu..."

"Molim?"

"Šta moliš, ajde silazi sa tog krova da ne pogineš, čeka te-.."- ne dozvolim da završi već odmah prekinem skačući hitro. Koliko sam brzo ustao, zamalo sam se okliznuo.

"Kuda žuriš tako kretenu!? Hoćeš da izginemo!"- ustao je za mnom i krenuo lagano ka požarnim stepenicama dok sam ja kao mahnit trčao niz njih, kao što nisam ni na jednom treningu i vojnoj vežbi do sad.

Kako sam je ugledao na pisti tako su moje noge još brže poletele. Trčala je ka meni koliko brzo je mogla jer su joj cipelice na blagu štiklu to onemogućavale. Uleteli smo jedno drugome u zagrljaj i čvrsto obavili ruke jedno drugom oko tela želeći najviše na celom svetu da sad postanemo jedno i nikada se ne razdvojimo.

"Volim te...volim te mnogo...nemoj da me zaboraviš..."- osmehnuo sam se u njenu kosu mrseći je oko svojih prstiju.

"Lutkice, kako tebe da zaboravim..."- ljubio sam nežno njenu kosu u svojoj šaci i stezao je noseći je ka Nenadu i njenoj majci koja nas posmatra milog pogleda.

"Želim da znaš nešto...."

"Nemoj ništa da mi kažeš, Lelo. Nemoj sa mnom da se pozdravljaš, neću nikada moći da odem tako. Molim te..."

"U redu, volim te mnogo..."- klimnuo sam glavom jer da sam išta rekao rasplakao bih se kao neka pizda, a to nisam želeo. Zastao sam skupivši je uz sebe i nežno je poljubio u rame oslanjajući o njega utešno svoj obraz.

Nastaviće se...