Platinasto srce

23. deo

"Moja ćerka te mnogo voli..."

"Ne sumnjajte da je ljubav obostrana. Voleo bih da Vam kažem nešto, a želim od Vas da i njemu prenesete ovo..."- klimnula je glavom i razvila mio osmeh, baš onakav kakav je Lejlin bio.

"Kad se vratim, ja želim da mi date ruku vaše kćerke..."- zaintrigirano je podigla obrve i pogledala u Nenada koji me podjednako iznenađen gledao.

"Nemojte joj ništa reći. Rekao bih joj sam ali prosto mislim da sada nije trenutak za to i... Ako se..."

"Neće se ništa loše desiti. Vratićeš se. Videćeš. Imam taj osećaj..."- spustila je ruku na moju kad je u mom pogledu osetila težinu. Poljubio sam njenu meku toplu ruku i osmehnuo joj se iako je to za mene sada bilo nešto najteže "Čuvajte mi je od svega. Ne dajte da brine i kida se jer će biti neverovatno teško i ja to znam, ali neka samo ne misli o tome."- klimnula je glavom i podigla pogled ka Lejli koja smušena i tiha dolazi za sto. Sela je pored mene i lagano mi se uvukla u zagrljaj.

"Šta ti je mala?"

"Nervoza, stres, briga... Sve mi se skupilo."- zabrinuto sam spustio pogled niz njeno bledunjavo lice i blago je poljubio u nos.

"Nemoj sad da mi se razboliš. Sad treba da budeš najhrabrija od svih..."- klimnula je glavom i uvukla se njome u moj vrat.

"Čekaću te i završavati faks za to vreme..."- pogledao sam je radosno i osmehnuo se.

"Nisi mi ništa rekla! Kad si polagala prijemni!? Ma kad si se spremila dođavola ništa nisam znao!"- kikotala se veselo i ponosno se šepurila.

"Pametno moje. Tako i treba, sad misli samo na to. Uči vredno i budi dobar đak..."

"Srećniče, izlaziš sa studentkinjom..."- Nenad se našalio zbog čega smo se svi nasmejali. Čestitao joj je, a onda je i ta radost u njenim očima brzo prohujala.

"Kad bih mogla ovo nekako da sprečim, učinila bih to..."- odmahnuo sam glavom, da se ne vraća na temu, a onda pogledao u svoj ručni sat.

"Moramo da krenemo. Let mi je uskoro..."- njena mama je posegnula za računom koji je stajao u kožnoj knjižici na stolu, ali je Nenad preduhitrio.

"Gospođo, prepustite to nama..."- namignuo mi je i uzeo je za ruku. Odveo je kad je platio račun, a onda smo nas dvoje ostali sami.

"Nasmeši mi se mila"- izgovorim kad konačno odlučim da prekinem tišinu među nama.

"Ne mogu, rasplakaću se..."

"To nikada nisam čuo. Da se neko rasplače dok se smeje..."- krenem da je štipkam po obrazima i smejem se, što ona vrlo ljutito prihvati i makne mi ruke sa lica.

"Hajde ćuti malo glupane jedan"- zabila je glavu u moja prsa zajecavši tiho. Uvukao sam prste u njenu meku kosu već dovoljno razbarušenu od vetra i mojih dodira, a onda je nežno poljubio u teme.

"Lelo nisi mala, neke stvari ne idu kako mi želimo."

"Zbog mene si ovde gde jesi, ja sam kriva za ovo..."

"Sad si rekla takvu glupost i nikada više, Lejla. Jesi li me razumela?"- odmakao sam je od sebe gledajući je oštro pravo u oči. Držao sam je dlanovima sljubljenim uz njene vlažne obraze i gledao je namračeno, ali ni ta moja ljutnja nije mogla da ostane među nama sve dok su me te njene tužne oči gledale i neprestano za mnom lile suze.

Poljubio sam je nežno zbog čega me čvrsto stegla uz sebe.

"Hajde Lelo, budi hrabra za mene večeras. Brzo će to da prođe..."- milovao sam njenu kosu dok su se moje usne pozdravljale poljupcima. Ljubio sam je gde god sam stigao.

"Volim te"- rekao sam mazeći je po obrazu.

"Volim i ja tebe Tadija."

"Lepa moja Lejla. Željo moja najveća..."

Nastaviće se...