Platinasto srce

24. deo

~Lejla pov~

"Jedi malo..."- odmahnula sam glavom osmehnuvši se blago. Ustala sam od stola i lagano krenula ka Nenadu noseći mu jedan topli sendvič koji sam napravila.

"Što si tako smrknuta, Lejlej?"

"Danima sam nikakva, gubim apetit..."

"Ej moraš da jedeš. Kad se onaj vrati i vidi da si smršala za vreme moje smene ubiće Boga u meni..."- nasmejao se uštinuvši me za obraz, a meni baš i nije bilo do smeha.

"Uzmi griz"- kako je približio mom nosu sendvič u kom je bilo svega i svačega zbog čega sam dobila nagon za povraćanjem. Izmakla sam se malo od njega misleći da će me proći ali to se nije desilo.

"Malena, šta je sad ovo?"- upitao je zabrinuto hvatajući moju kosu u jednu šaku. Nisam uspela da mu odgovorim. Mama se ubrzo stvorila pored nas sa čašom vode, a ja sam osećala kako polako gubim snagu u nogama zbog čega sam se primakla Nenadu.
Uzeo je čašu iz mamine ruke i malo vode sipao na dlan kojim me zatim umio. Pogledali smo se u oči i sve nam je oboma bilo savršeno jasno.

Podigao me u svoje naručje dok je mama postavljala milion zabrinutih pitanja koja mi nisu dolazila do glave od zujanja u ušima.

"Lejlej, jesi li dobro?"- upitao je brižno.

"Mhm"- promumlala sam ošamućeno krenuvši iz njegovih ruku kako me ne bi nosio više.

"Budi mirna. Šta radiš to?"- nervozno me privukao i uneo me u moju sobu. Spustio me na krevet i čučnuo pored njega posmatrajući me nekako ošamućeno.

"Sigurno je od stresa. Ne jede danima..."- klimnuo je glavom mojoj mami koja mi je pričala čelo. Donela mi je hladnu oblogu, a zatim strčala do dnevnog da proveri imamo li u kući neke tablete za smirenje.

Kad smo ostali sami on je kleknuo pored kreveta skidajući višak opreme sa sebe na pod. Oslonio se rukama o krevet i pogledao me u oči.

"Kad si mislila da mi kažeš?"- odmahnula sam glavom i skrenula pogled.

"Lejla koliko dugo znaš?"

"Od kako je otišao..."- zaprepastio se i brzo ustao da zatvori vrata sobe.

"Lejla zašto meni makar nisi rekla, mislio sam da smo stvorili dobar odnos..."

"Pusti me, Nenade..."- rekla sam umorno i sklopila oči stežući oblogu uz glavu koja je polako počinjala da peče od bola.

"Misliš da je ovakvo ponašanje okej za tebe?"- prišao mi je i uhvatio me za ruku.

"Misliš da je okej da se ovako ophodiš prema detetu koje nosiš?"- kad je to izgovorio naglas oči su mi se napunile suzama. Nisam to mogla da prihvatim. Seo je do mene primetivši to i povukao me u svoj zagrljaj.

"Mala, ne možeš da budeš sad tako sebična. Ako je već situacija ovakva, moraš da misliš na najbolje. Zbog sebe i deteta, a i zbog njega. Bio bi veoma srećan da zna, ali tužan da vidi ovo."

"Ne želim da prolazim ovo bez njega. Nije trebalo da bude ovako, Nenade. Trebalo je da završim fakultet, da se preselimo u neki stan kad se vrati, stanemo na noge i tek onda dođe sve ovo..."

"Šta ti misliš, da se život tako u zrno planira? Lejla, najlepši život žive oni kojima sve dolazi spontano u vreme kad je Bog rekao da treba da dođe."

"Ali beba je sad sve osim onoga što oboje želimo..."

"Ne govori tako. To je vaše dete, ono je uvek dobrodošlo..."- gledali smo se u oči dok me on ubeđivao da je ovo sve onako kako treba biti, a ja sam i dalje osećala bes i ljutnju na sebe i na dete koje je svakim danom raslo u meni...

Nastaviće se...