Platinasto srce

25. deo

Nevena i ja smo zajedno ležale u krevetu dok mi je ona pričala neke nevažne stvari kako bi mi malo skrenula misli sa dešavanja oko mene. Nenad nije mogao mnogo da bude pored mene iako su mi njegove reči sada najviše značile jer znam da je govorio sve ono što bi mi Tadija rekao.

"Hoćeš li da zajedno ovih dana odemo na prvu kontrolu?"- zadrhtala sam u njenim rukama dok je ona nežno dlanom prelazila preko mog stomaka.

"Ne želim da znam, ne želim da se ovo dešava bez njega Nevena..."

"Lejla."- strogim tonom je izgovorila podižući me u sedeći položaj "Tadija nije umro, vratiće se. Do tad, ti ćeš da brineš o ovom detetu i učiš da ga voliš jer kad se on vrati i kad ga upozna, ono će postati kruna vaše ljubavi! Zato sad ustani i za početak reci svima, reci to naglas."

"Nevena svi će znati..."

"I treba da znaju. To dete je plod ljubavi. Uostalom, možda je ono i spas za Tadiju sada ukoliko kažeš ocu..."

"Ubiće i mene i to dete, kao da ga ne poznaješ!"

"Samo preko Nenada i mene. Svi smo uz tebe, on je uz tebe... Hajde dole da kažemo svima. Neka svi znaju da si trudna i da ćeš roditi malog anđela."- dok je govorila njene reči zvučale su kao realnost i što je više puta ona to rekla naglas meni je sve više to zvučalo normalno i lepo. Postajala sam svesnija nedužnog života u sebi i toga koliko mi je on zapravo važan i drag.

"Prvo želim da jedem..."

"Tako je, želiš da jedeš..."- radosno je ciknula kad sam konačno nakon mnogo sati proganjanja i ubeđivanja pristala nešto da pojedem. Sišle smo u kuhinju, smestila me na jednu od stolica i spremila mi doručak bez da sam prstom makla oko njega. Bio je to prvi obrok koji sam pojela u poslednja tri dana i prijao mi je jer je bio zdrav i obilan.

.....

"Kako ste?"

"Zašto mi persiraš, nema nikoga..."- rekla sam tiho Nenadu i sela pored njega do ograde.

"Govorim u množini, nisi sama gospođo.."- prevrnuo je očima i nasmejao se gledajući zaljubljeno u moj stomak koji se još ni ne nazire.

"Prestani tako da me gledaš."

"Nisi svesna kakvi ćemo mi drugari biti. Osećam da je dečak, osećam to..."- prevrnula sam očima i oslonila se o njegovo rame.

"Trenutno je veličine jajeta, čak ni ono samo ne zna šta će biti, ali ti znaš?"

"Imam oko za to, to mi je na babu. Ona se bavila time."- nasmejala sam se i ponudila ga salatom koja je bila spakovana u veliku šolju u mojim rukama.

"Samo ti jedi. Ja sam već jeo i tvoja mama me non stop nudka slatkišima..."

"Mama..."- ponovila sam zamišljeno i izgubila pogled nekuda u daljini. Plašila sam se da zamišljam, znajući da sa Tadijom imam i sve i ništa, tako sam silno želela da i on ovo zna.

Da sam mu rekla onda, možda bi dve bilo drugačije? Da sam svima rekla možda on ne bi ni otišao tamo negde gde nema nikog svog i glava mu je stalno u torbi...

Nastaviće se...