Platinasto srce

27. deo

~Nenad pov~

"Dakle nema nikakve vesti? U redu. Molim vas, pošaljite mu ovu poruku čim ostvari neki kontakt sa nama..."- zapisao sam lake i nežne reči na papir govoreći mu sve bez da mu išta zapravo kažem, a znao sam da će on to itekako razumeti.

Nisam mogao da verujem da je Lejlin otac nešto tako mogao da joj kaže iako je znao u kakvom je stanju od kad nema Tadije i da bi ovo sve samo pogoršalo... Ne mogu ni da zamislim da je to namerno učinio želeći da naudi svom detetu i svom budućem unučetu.

Do bolnice u kojoj je Lejla bila smeštena brzo sam došao, Nevena mi je odmah na vratima rekla da je sve u redu i sa njom i sa bebom, ali da još jedan talas stresa može da budem koban za nju.

"Daću vam ključeve od Tadijinog stana. Ja Lejlu još večeras vodim tamo, ne želim da razmišljam šta bi još moglo da se desi. Moj prijatelj mi je u rukama ostavio nešto najvrednije što ima i ja to neću tek tako dati..."

"Nenade tako si divan dete, ja samo tebi verujem..."

"Nevena će biti sa njom stalno kad ja nisam, a ja ću da se potrudim da u stanu ima svega..."- gledao sam Neveni u oči dok je ona blago klimala glavom potvrđujući moju odluku. Čim sam video Lejlu na vratima ordinacije ona mi je razneženo prišla.

Zagrlila me i pokazala mi sličicu minijaturnog stvora u njoj. Tiho je zajecala, a ja sam je uz osmeh stegao u svom naručju.

"Živ je"- bilo je dovoljno da njen plač postane još glasniji od težine koja joj je konačno skliznula sa grudi.

Odveo sam ih sve u stan kad se ona malo umirila.

~Lejla pov~

Sedela sam na kauču sklupčana i posmatrala stan. Mama je dremala u foteljici i čitala knjigu dok se Nevena motala unaokolo. Laknulo mi je zbog svega što sam čula, ali mi nije padalo lakše zbog toga što sam znala da on tamo idalje nije bezbedan.

Skretala sam sebi misli sa toga što sam osećala, sa te praznine koja je bila u grudima jer polako je nešto postajalo važnije od mene i njega. Važnije od svega na ovom svetu.

I pored svega drago mi je da imam na koga da se oslonim i nisam sama. Nenad je brinuo o meni kao stariji brat, dok su mama i Nevena trošile moje vreme i skretale pažnju sa brige.

Tražile smo zajedno veći stan, a možda čak i neku kuću u kojoj bismo živeli, kada se on vrati. Iako kuće još nije bilo, ja sam maštala o sobi našeg deteta i nekako sam tonula u ta pusta maštanja koja su me sklanjala od realnosti, koje sam se užasno plašila...

Nastaviće se...