Srce zveri II

Četrnaesto poglavlje - Mrak

Jasmina

,,Mamice, kada ćemo se vratiti kući?" smeštala sam Vukašina u krevet kada mi je postavio jednostavno pitanje sa teškim odgovorom.

Ne znam...

,,Ne znam, pile. Moraćemo da ostanemo ovde neko vreme..." malo sam mu se nasmešila i ponadala da neće postavljati još pitanja na koja nemam odgovor.
,,Dobro, mama..." rekao je umorno. Celog dana je jurišao okolo, prija mu ovo toplo vreme ovde. U Beogradu je zadnjih dana bilo tmurno i kišovito vreme, dok je ovde sunčano i toplo.

Sklopio je okice, a ja sam mu gladila kosu i posmatrala njegove male grdi kako se podižu i spuštaju pri disanju. Kada mu se disanje usporilo i kada sam bila uverena da čvrsto spava, spustila sam mu jedan lagani poljubac u kosicu i izašla iz sobe.

Pokušala sam da se naviknem na sve ovo, opasnost, novo okruženje, kuću, Dragaove povrede... Najstresnije u celoj situaciji je to što se sve odvija toliko brzo da i nemam vremena da razmišljam o sve što se dešava.

Vezivala sam pojas mog plavo - bež ogrtača dok sam išla ka našoj spavaćoj sobi. Svuda je bio polumrak. Svetla u dugačkom hodniku su bila ugašena jer je bila noć, ali je mesečina koja je padala kroz visoke prozore savršeno osvetljavala bele zidove i tamni parket. Odavde se videlo i more, tamno i nemirno, kao da i ono oseća tenziju pod kojom živimo zadnjih 10 dana.

Nisam znala da li je Dragan već zaspao, pa sam oprezno ušla u sobu. Lampe na noćnim stočićima su bile upaljene, ali Dragan nije bio u krevetu. Osvrnula sam se po sobi a onda začula da je neki metalni predmet pao na pod uz tup udarac. Otvorila sam vrata kupatila i zatekla Dragana kako podiže makaze koje su mu ispale.

Nije imao majicu, bio je samo u donjem delu crne pidžame. Danas je trebalo da promeni zavoje, time se i bavio. Isekao je stari zavoj i počeo da ga odmotava.
,,Daj mi da ti pomognem." prišla sam mu i nežno uklanjala zavoj s njegovog trupa. On se spustio da sedi na ivici kade kako bi meni bilo lakše da radim. Uklonila sam bandažu s njegovog tela i stigla do gaza koje su mu prekrivale rane. Bile su prekrivene tamnim flekama, poluosušena krv i jod. Nežno sam ih skinula pa naišla na najgrozniji deo previjanja, gole rane. Crvene, umrljane, tek su počele neprimetno sa zarastaju. Bilo mi je muka od prizora, izgledao je preklano.

Progutala sam knedlu i nastavila sa prevojanjem. Uzela sam novu gazu i očistila površinu oko rana, zatim ih ponovo zamotala i zategla zavoje tako da sve drže na mestu. Dragan se noje ni pomerio sve vreme, ni pokreta ni zvuka.

Kako trpi ovako? Nemoguće da ga ne boli...

,,Boli li te, ljubavi?" pitam ga brižno dok lepim kraj zavoja, a on me pogleda.
,,Malo, ali podnošljivo..." kada sam završila on je podigao ruke tako da mu laktovi budu u istoj ravni sa ramenima. Kada se uverio da je sve dobro zategnuto, obukao je majicu i izašao iz kupatila. Ja sam pospremila ostatak medicinske opreme za previjanje i otišla kod njega u krevet.

Dragan je ležao u krevetu, ruku položenih kraj tela dok je piljio u tavanicu, duboko zamišljen. Nije skrenuo pogled ni kada sam se ja smestila pored njega, ostao je nepomičan, daleko zalutao u svom umu.

,,Ja tebi nisam ovo obećao, znaš?" rekao je besno, i dalje me ne gledavši.
,,Šta mi nisi obećao?"
,,Ovo... Polu živog muža, prestravljeno dete i rizičan život." govorio je toliko ljuto da me je bolelo. Nije on bio kriv, nije mogao da zna da će neko pucati u njega.

Konačno me je pogledao, pravo u oči. Njegove plave oči su potamnele od frustracije, razočaranja, mizernosti... Bilo je strašno gledati ga takvog, izgledao je kao da u sebi sakuplja sav svoj gnev koji će jednog dana morati da izađe iz njega.

Ležala sam na boku, okrenuta ka njemu, a on na leđima sa glavom okrenutom ka meni. Na brzinu sam ga odmerila. Telo mu je bilo napregnuto, šake stisnute u pesnice, a grdi su mu se brzo podizale i spuštale pri disanju. Najgore je bilo gledati ga u lice. Toliko jako je stiskao vilicu da sam imala utisak da će mu zubi pući. Na čelu mu je iskočila vena, a oči su bile toliko fokusirane na mene da mi je bilo teško da razmišljam. Njegov pogled je bez problema prodirao u svaku poru mog mozga, proučavao me i željno iščekuvao šta ću odgovoriti. Kao povratnu reakciju od mene je dobio uzdah i pogled koji se susreo sa njegovim.

,,Nisi mi to obećao, ali si me od toga štitio 6 godina... Štitio si i mene i Vuleta. Nakon Milutinove sahrane ja nijednom nisam videla ni tračak nasilja. Vule ne zna šta čime se ti baviš, on ne zna u kakvom okruženju živi... Dragane, dao si sve od sebe..." tešila sam ga, a on me je nepokolebljivo gledao.
,,Da Jasmina, on ne zna čime se ja bavim... Čime će se on baviti... Ja bih sve na svetu dao kada bih mogao da mu dam neki izbor u životu, da mu omogućim da se bavi nečim drugim u životu. Naš sin bi mogao da bude šta god poželi - doktor, policajac, arhitekta... Na kraju krajeva, automehaničar, ali ne mogu. U svetu u kome mi živimo važi samo jedno pravilo - ili imaš krunu na glavi, ili nemaš glavu."
Draganove reči su me sekle kao nož. Njegovo izlaganje ne bi bilo toliko strašno da ga nije izneo na način na koji jeste. Supstio je glas, pričao je tiho i polako, a njegove oči nisu napuštale moje.
,,Napravio si malo svetla u mrklom mraku za nas, pod tim svetlom je toplo i sigurno, ali taj mrak nekada mora i da nadvlada, bar na kratko..."