Platinasto srce

Epilog

~godinu i po dana kasnije~

"Možete poljubiti voljenu."- strepeo sam se do tog dela, a onda je pribio uz sebe i stopio nam usne kao da je nikada pre nisam poljubio. Bio je to najlepši poljubac koji je govorio o mnogim godinama koje smo proveli zajedno nakon ovog dana. A voleo sam je više od sebe, više od života, više od vremena koje sam imao.

"A ja!"- nemirna se otela iz Nenadovih ruku i poletela ka beloj haljini u kojoj je onako sitna nestala. Sageo sam se da je podignem kako bi i ona imala svoj trenutak slave, a onda nas je oboje zagrlila. Aplauz se  proširio, a u vazduhu oko nas rasule su se latice belih rada koje je Nevena bacala zajedno sa anđelom u našim rukama kojem su sićušni dlanovi bili puni. Koliko je čvrsto stezala te latice one su se onako sitne polepile za njene dlanove, što je spretno obrisala o moje odelo zbog čega smo prasnuli u smeh.

"Volim te, vidi šta si mi sve dala..."- šapnuo sam na Lejlino uho zbog čega se ona osmehnula i pogledala me očiju punih suza radosnica "Vidim da ti se ova kopija tebe svidela pa sam... uradila još jednu..."- našalila se dok sam ja već osećao kako gubim tlo pod nogama od radosti.

"Ne razumem..."- razumeo sam i više nego dobro, ali sam hteo te reči da čujem jasno i glasno. Međutim ona je samo moju glavu usmerila ka Neveni koja je u rukama držala slike ultrazvuka tako da ih vidim samo ja.

"Maleni moj..."- prošaputao sam spustivši glavu na njeno rame. Sa mog obraza skliznula je jedna suza koja je svoj put preko Leonorine ruke, koja je bila na Lejlinim grudima, našla sve do Lejlinog srca.

"Misle da je devojčica..."- još više sam se osmehnuo i čvrsto je zagrlio. Tad je to ostala naša tajna ali rođenje naše druge devojčice bilo je i najveće slavlje naše ljubavi.

Dve godine nakon što se rodila Lorena, u naš život ušla je i ona najmlađa koja nam je svima ukrala srce- moja mala Lucija. Lejla mi je dozvolila da im sam odaberem imena, a ja sam se potrudio da svaka ima baš to ime s razlogom.

Leonora značilo je svetlost sa severa, sam početak svega i tek zrak sreće koja je dolazila ka nama. Lorenino ime značilo je lovorov venac, a on je bio simbol pobede. Baš kao što je i naša ljubav pobedila tada kada je ona došla na svet. Dokazali smo svima da ovo za šta se borimo vredi, da naša ljubav donosi samo pobede i trofeje. I na kraju Lucija- svetlost, u našoj najlepšoj ljubavi, kao najsvetlija tačka i ostvarenje svega o čemu smo maštali.

Lejla i ja bili smo ne samo skladan par već i srodne duše, od nje nikada nisam morao da tražim razumevanje, ona je disala sa mnom. Reči među nama bile su suvišne, nas dvoje smo se razumeli i kroz poglede.

Voleo sam njeno toplo srce jer ono je, poput platine, bilo posebno i retko za pronalaženje, a bilo je tako dragoceno u rukama onoga ko ga poseduje.

Voleo sam je svakim danom sve više i moj život vrteo se jedino oko nje. Ona je bila moje sve na čemu se zasnivala osnova mog života, nisam morao da imam ništa na ovom svetu sve dok je ona u mom zagrljaju. Kao majka bila je borac i heroj, kao žena bila je voljena i umiljata.

Šta god je na ovome svetu htela od mene je lako to mogla i dobiti, za sve bio je dovoljan samo jedan njen mio pogled i nekoliko poljubaca, da bi me kupila za večnost.

Voleo sam je, samo nju i nikoga drugog na ovom svetu, a bila je najlepša...

Moja jedina, lepa Lejla.

~Kraj~