Srce zveri II

Šesnaesto poglavlje - Večera

Jasmina

,,Neću to jesti! Ne miriše lepo, a i izgleda kao da si skuvala žabu sa nekim trulim povrćem!" Dragan je protestvovao kada sam mu donela večeru.
,,Moraš da jedeš."
,,Nema šanse! Šta je to uopšte?" pitao je zgrožen dok je gledao u činiju sa narandžasto - zlatnom tečnošću.
,,Bujon." odgovorila sam mu, a on je nabrao nos.
,,Fuj..." Dragan je gledao hranu na poslužavniku ispred njega kao da će ga ujesti.
,,Neće ti faliti nište da pojedeš malo. Imaš i krompir pire i čaj sa medom za posle."
,,Odlično, daj ti meni čaj i taj pire, a ovo što smrdi skloni odmah!" posegnuo je ka šolji sa toplim napitkom, ali sam mu je ja izmakla.
,,Dragane, nisi u poziciji da se izmišljaš. Znam da ti se ne dopada, ne sviđa se ni meni, ali moraš da jedeš to da bi uskoro mogao da pređeš na jaču hranu..."

Gledao me je par trenutaka, a onda spustio pogled i teško uzdahnuo.
,,Dobro..." osmehnula sam mu se i primakla mu poslužavnik da večerom. On je uz nezadovoljan pogled počeo da jede. Mučno je gutao hranu dok je pokušavao da je pojede što brže kako bi mu muke što manje trajale.

Pojeo je skoro sve, u činiji je ostalo vrlo malo hrane kada je ostavio kašiku.
,,Ne mogu više..." pogledao me molećivo onim nebo plavim očima i popustila sam.
,,Dobro, pojeo si skoro sve. Bravo ljubavi!" poljubila sam ga u vrh glave i uzela poslužavnik.
,,Hoću li dobiti neku nagradu što sam bio dobar?" pitao me je kao detence, a ja sam se nasmešila.
,,Hoćeš, večeras ću da te grlim celu noć..."
,,Super! Jedva čekam da legnemo!" rekao je zadovoljno i široko se osmehnuo čak i ako je bio iscrpljen.

Otišla sam da operem sudove i razmišljala o Draganu i njegovom stanju. On možda izgleda bolje, ali nije nimalo bolje nego kada je izašao iz bolnice. Brzo se zamara, stalno pije tablete protiv bolova, konstantno je umoran... A od svega toga me najviše brine što on pokušava da nam stvori sliku kako je on savršeno. Glumi da ga ništa ne boli, da je smanjio lekove, ali ja mu brojim tablete u kasetici za lekove, broj im se smanjuje istim intenzitetom. Iako me njegovo trenutno stanje brine, mnogo mi je lakše što više nismo u bolnici. Ovde nam je komfornije, i njemu i meni. Ima velik, udoban krevet, spavam sa njim i stalno mi je na oku. Trudim se da se što više držim njegovom postoperativnog jelovnika, ali ipak uspevam da napravim minimalna odstupanja kako bi njemu bilo lepše. Biljana i Vukašin su sa nama. Čak i ako se trudim da što više držim Vukašina dalje od oca, bar dok se Dragan malo ne oporavi, oboma nam je draže kada su nam oni blizu.

Iako je sve naizgled malo bolje, ništa zapravo nije u redu. Još uvek nisam razgovarala sa Draganom na temu pucnjave, vešto to izbegavam. Osećam se krivom, Luka nije imao nijedan drugi razlog da ubije Dragana sem mene. Srce me boli svaki put kada pogledam Dragana, onako bespomoćnog i izmučenog. Duša me peče, osećam se kao da sam ga ja povredila, kao da sam ja pucala u njega...

Pustila sam jednu suzu i obrisala je podlakticom. Toliko dam bila izolovana u svojim bolnim mislima da nisam ni primetila Dragana koji stoji na metar od mene, naslonjen na frižider.
,,Zašto plačeš?" iz transa me je probudio njegov brižan glas, tih i umirujuć. Zatreptala sam par puta da oteram suze koje su se spremale da poteku i pogledala ga.
,,Ma setila sam se nečeg tužnog..." spustila sam glavu u pokušaju da izbegnem kontakt očima sa njim i uzela krpu da obrišem ruke.
,,Čega si se setila?" malo se savio kako bi imao što bolji pogled na moje lice. Progutala sam knedlu i osetila njegove prste, nežne i tople, kako sklanjaju pramen moje kose sa slepoočnice i premeštaju ga iza mog uha.
,,S-setila sam se... Setila sam se..." nisam mogla da smislim laž, njegove plave oči kao da su mi gledale direktno u dušu i sa lakoćom čitale misli. I pored toga što me sprečavaju da se izvučem iz ove situacije, ja i dalje obožavam te oči. Obožavam tu savršenu nebo plavu boju koja u mraku postane tamna kao morsko prostranstvo. Volim njihov sjaj, njihovu moć da te hipnotišu i onesposobe razmišljanje, moć da razoružaju čoveka.

,,Pokušava li to moj Cvetić da slaže?" pitao me je sa zabavljenim osmehom. Neko drugi bi se naljutio, ali on neće. On želi da sa njim podelim misli koje me rastužuju i da me uteši. Nije to rekao, ali ja to znam.
,,Ja... Ja se osećam krivom..." spustila sam glavu, ponovo sam osetila da mi se u očima sakupljaju vrele suze. Draganova leva ruka se našla ispod moje brade, podižući mi glavu na gore, dok je desna pronašla put do dna mojih leđa. Naterao me je da ga pogledam, a onda se ugurao između mene i sudopere. Premestio je i drugu ruku da moja leđa i privukao me u zagrljaj. Odupirala sam se želji da se celom težinom naslonim na njega i zagnjurim licem u njegove grudi. Nežno sam obavila ruke oko njegovog struka i uzvratila mu zagrljaj.
,,Za šta kriviš sebe?" pitao me je tiho dok je prstima prolazio kroz moju kosu.
,,L-Luka je pucao u tebe... Z-zbog mene je to uradio... On... On me izgleda i dalje voli..." jedva sam prevalila te reči preko usta. Zatvorila sam oči i čekala Draganovu reakciju. Dobila sam samo jedan divan poljubac u teme.
,,Premorena si pa zato pričaš gluposti. Hajdemo u krevet..." polako me je poveo ka stepenicama. Pribila sam se uz njega kako bih ga pridržavala jer je i dalje pomalo nestabilan dok hoda, ali sam zaprvo više želela da upijam njegovu toplotu, miris i ljubav.

Kada sam ugasila lapmu na noćnom stočiću, pribila sam se uz njega. Zagrlila sam ga nežno da ga ne povredim, a on je okrenuo glavu ka meni i zagnjurio nosem u moju kosu koja se rasula po jastuku. I taman kada smo bili na ivici sna, neka težina je udubila dušek u dnu kreveta, odmah kraj mojih nogu. Pogledala sam u tom pravcu i videla Vukašina koji se uvlači kod nas u krevet.
,,Šta je bilo ljubavi?"
,,Neću da spavam sam..." rekao je i ugurao se između nas što smo mi rado prihvatili. Ja sam ga zagrlila, a on je svoju malenu glavicu naslonio čelom na Draganovu slepoočnicu. Dobio je po jedan poljubac za laku noć od nas, a onda smo se i mi prepustili mirnoj luci snova.