Srce zveri II

Osamnaesto poglavlje - Duhovi

Jasmina

,,Mama, zašto tata ne ruča sa nama?" Vukašin me pita dok mu stavljala hranu u tanjir. Trebao mi je trenutak da razmislim šta da mu odgovorim, iskoristila sam to da mu sipam sok.
,,Tata sada ima vrlo važan posao koji mora odmah da obavi..." rekla sam ne gledajući ga u oči. Bojala sam se da će shvatiti da ga lažem, da će moj jedini sin izgubiti poverenje u mene.
,,Ali ja želim da tata ruča sa nama!" počne da se duri kao neko razmaženo derište udari šaka o sto.

,,Dosta!" zagrmi oštar glas iza mojih leđa. Vukašin je poskočio u stolici odmah ućutao, čak sam se i ja lecnula od iznenađenja, ali i od količine besa u Draganovom tonu.

Okrenula sam se ka njemu i videla ga kako maršira ka stolici u čelu stola, besan kao ris. Konačno je bio lepo obrijan, obučen skroz u crno i sa kosom uredno začešljanom ka nazad.

Cimnuo je stolicu unazad, a ona je zaškripela usled trenja o pod. Seo je, a onda pogledom zaključao mene koja sam i dalje stojala u čudu pored Vukašina.
,,Je l' postoji neki problem?"
,,Ne..." sela sam na svoje mesto, kraj njega i u tišini počela da jedem. Njegova majka je samo ćutke sedela i neprimetno streljala sina pogledom. Vukašin je mrvio hranu u tanjiru, ruka kojom je držao viljušku mu se pomalo tresla, verovatno od straha koji mu je otac upravo uterao u kosti. Dragan je polako jeo, pogled je prikovao za ogromne prozore okrenute ka obali. Dan je bio naizgled sunčan, ali more je odjednom postalo nemirno. Talasi su velikom brzinom udarali o obalu, kao da žele da potope sve.

Bacila sam pogled na Vukašina, on je u oca gledao kao u pretnju, nešto što će ga povrediti svakog časa. Suzile su mu oči. Popravila sam mu kragnicu njegove žute majice. On me pogledao i progutao knedlu, kao da me nemo moli da izbacim ovog uljeza iz Draganovog tela i vratim mu njegovog savršenog tatu.

,,Zašto ne jedeš?" Dragan je hladno pitao i prikovao pogled na Vukašina. Maleni ga je uplašeno pogledao svojim krupnim, smeđim okicama i brzo zgrabio viljušku.

,,Hajde prekini, molim te." Biljana se smireno obratila Draganu što ga je, čini mi se, dodatno razljutilo.
,,Nemam šest godina, ne govori mi šta da radim i kako da se ponašam." prosiktao je na majku, a ona ga je prostrelila pogledom. Zenice su joj se raširile od besa, plavo - sive oči su bile toliko svtle da je izgledalo kao da nema dužice.
,,Ne. Mafijaj." rekla mu je malo tiše sa prizvukom pretnje.

Dragan je besno ustao sa stolice i zakoračio prema njoj. Besno se nadvio nad njom, kao predator nad plenom, a ne sin nad majkom.
,,Šta to treba da znači?" njegov glas je bio pun gneva, ali i nečega dubljeg, nečega što nije mogao da sakrije, ni od nje, ni od sebe. Bilja je sedela nepomično, njen izraz lica je bio hladan kao led.
,,Znači da se ponašaš kao čovek, a ne kao divljak. Sve ove godine...'' glas joj je zadrhtao, ali nije spuštala pogled. ,,Sve ove godine sam pokušavala da te usmerim, da te sačuvam. Ali ti si izabrao svoj put, Dragane. Ne želim više da gledam kako se uništavaš.''
,,Uništavam?'' Dragan je skoro povikao, na licu je imao neki psihopatski osmeh, kakav do sada nikad nisam videla. ,,Ja radim ono što moram! Što mi je rođenjem određeno!"

Vukašin se trznuo kada je Dragan viknuo, drhvatim ručicama me je zgrabio za nadlakticu desne ruke, tražeći sigurnost i utehu. Obgrlila sam ga oko ramena i ustala da ga odvedem u sobu, nisam želela da moje dete sluša ovo i posmatrao očev panad histerije. Međutim, zvuk koji je moja stolica proizvela kada sam ustala je privukla Draganovu pažnju.
,,Gde ćeš!?" prostrelio nas je pogledom.
,,V-vodim Vuleta u sobu..." zamuckivala sam, to mi se nikada nije desilo pred Draganom.

Draganov pogled je pao na Vukašina koji se pribio uz mene, licem zalepljenim za moj bok. Gledao je oca sa strahom, a Dragan ga mu se kiselo osmehnuo.
,,Zašto ga sklanjaš? Neka vidi dete šta ga čeka, kako će izgladati kada dođe u tatine godine!"

Naglo se okrenuo na petama i odmarširao do ormara sa pićem. Dohvatio je flašu nečega što nisam uspela da vidim šta je, ali sam pretpostavila da je džin ili vodka. Uzeo je čašu i uz mali udarac spustio na sto ispred sebe.

Vukašin je sve vreme drhtao kraj mene. Nikada do sada nije video oca u ovakvom stanju.

Doduše, nisam ni ja...

Podigla sam dete u naručje. Vule je odmah obmotao noge oko mog struka, a ručice oko mog vrata. Stiskao me je kao da mu život zavisi od toga da se grčevito drži za mene. Dok je Dragan ispijao piće, Vukašin je zagnjurio licem u moj vrat. Plašio se da gleda u svog oca koji je izgledao krajnje izbezumljeno i pomahnitalo.

,,Trebalo je da znam! Bilo je tako jednostavno, tako očigledno!" Dragan je pričao sam sa sobom, oči su mu bile skroz raširene dok je okretao praznu kristalnu čašu u svojoj desnoj šaci.
,,Mama, bojim se..." Vukašin je prošaputao ispod mog uha, a ja sam ga čbršće stegla uza se.
,,Ono govedo od Perića nije samo matori kurvar kako sam u početku mislio..." Dragan je zaključao moj pogled svojim, nije više bilo mogućnosti da se pomerim ili skrenem pogled aa njega. Njegove oči su čoveku oduzimale moć razmišljanja i orjengacije u prostoru, kao kakav predmet koji služi hipnozi.

Znala sam ko je Perić, onaj čovek koji nas je dočekao u hotelu kada je Dragan ranjen.
,,Namestio me, znaš li? On odvratni kez na njegovom licu nije bio zato što je hteo tebi da se uvuče pod suknju kako sam mislio... Umesto tvoje kože želeo je da miriše moju krv..." Draganov ton se promenio, nije više bio glasan i agrsivan. Sada se stišao što je bilo još strašnije. Izgledao je kao bomba u ljuskom obliku koja je pretila da eksplodira svakog trenutka, ,,Ali ne brini, pre ću ja jesti žito na njegovoj sahrani nego što će on mene videti hladnog..."

Pokrila sam Vukašinove uši, nisam želela da moj sin sluša te gluposti koje Dragan govori u, očiglednom, nervnom rastrojstvu.

Biljana se odjednom pojavila ispred Dragana, unoseći mu se u lice.
,,Milutine, izađi iz mog sina..." rekla mu je tiho, a tada je nešto u Draganu puklo. Uz tiho šištanje je uvukao vazduh kroz zube, pogleda prikovanog za svoju majku. Zenice su mu se raširile. Više nije bio besan, nije bio ni strašan. Bio je žalostan. Ispratila sam kako drhtavom rukom spušta čašu na ormarić iza sebe. Koliko god on bio jak i stabilan, kao god bi mu neko pomenuo da ima sličnost sa ocem, za kog nije imao ništa lepo da kaže, u njemu bi nešto umrlo.

Majka mu je nežno uhvatila glavu, isključujući mogućnost da skrene pogled s nje.
,,Sećaš li se da je ovako počinjao svaki naš pakao? Milutin besan, ti uplakan, a ja uplašena..."

Dragan je isprekidano uzdahnuo, otvorio je usta da nešto kaže, ali nijedna reč se nije začula. Ruke su mu blago podrhtavale dok je sklanjao šake svoje majke sa svojih obraza. Progutao je knedlu i bacio slomljeni pogled na Vukašina i mene kada se okrenuo. Uspeo je brzo da pobegne uz stepenice uz naše poglede zalepljene za njegova leđa. Bežao je od nas, sebe i duha njegovog pokojnog oca koji ga je na kratko obuzeo.