Srce zveri II

Dvadeseto poglavlje - Izdaja

Jasmina

Osećaj olakšanja me je preplavio, ali samo na trenutak. Dok je Dragan odmarao glavu na mojim grudima, mogla sam da osetim kako smiruje disanje, osećajući teret koji ga pritiska. Znala sam da će ovo biti trnovit put za nas oboje, ali nisam planirala da ga pustim da se bori sam.

Dok sam ga lagano mazila po kosi, misli su mi lutale ka Vukašinu, koji je još uvek spavao u našoj sobi. Naš sin bio je jedina sigurnost u ovom haosu, jedino što je uvek uspevalo da mi donese osećaj mira. Pitala sam se koliko će još dugo biti nevin i neiskvaren, nesvestan stvarnosti koja nas okružuje.

,,Odmori, kasnije ćemo razmisliti šta dalje. Ne želim da se preforsiraš i razboliš..." tiho sam rekla. Dragan nije odgovorio, samo se još čvršće privio uz mene, kao da pokušava da se sakrije od sveta. U tim trenucima, shvatila sam koliko je zapravo krhak i koliko mu je teško da prizna tu slabost. Uvek je bio taj koji je sve kontrolisao, ali sada se čitava njegova slika urušavala pred njegovim očima.

Tišina je trajala dugo. Naposletku, odlučila sam da ga pustim da zaspi, da barem na nekoliko trenutaka zaboravi na sve što ga muči.

Gledala sam ga kako tone u san. Ispratila sam kako mu se disanje usporilo, a oči sklopile. Izgledao je tužno i spokojno u isto vreme, lica pritisnutog iz moje rame.

***

Ostavila sam ga da spava u tišini, pre nego što sam izašla, pokrila sam ga mekim ćebetom kako bi još uvek imao utisak da sam tu. Spavao je tako spokojno i mirno, kao malo dete.

Kada sam se vratila nakon dva sata sa novom, svežom šoljom kafe, Dragan se meškoljio u snu. Gledala sam ga kako se polako budi. Zatreptao je nekoliko puta kako bi mu se oči privikle na svetlost koja je ulazila kroz prozor. Bio je zbunjen na trenutak, a onda se setio gde je i duboko uzdahnuo.

„Kako si spavao?“ pitala sam ga nežno, stavljajući šolju kafe na sto pored njega.
„Bolje nego što sam mislio." odgovorio je, glas mu je još bio promukao od sna. „Ovog puta me neprijatelji nisu klali..." rekao je sa malim osmehom.
„Nije smešno, Dragane..." rekla sam, uzimajući gutljaj kafe, „ali bitno je da si odmoran. Možemo da se suočimo s neprihateljima zajedno."

Sedela sam kožnoj fotelji pored njega, osećajući težinu tišine koja nas je okruživala. Oboje smo znali da nas čeka duga borba, ali u ovom trenutku, činilo se da smo pronašli privremeni mir, makar i samo u tišini sobe i mirisu kafe.

Dragan je protrljao oči i uzdahnuo. „Moramo da pričamo o svemu, ne možemo ovo više gurati pod tepih."
„Znam." rekla sam, stežući mu ruku. „Ali hajde da krenemo polako. Ne mora sve odjednom."
„Vukašin?" upitao je, prebacujući misli na našeg sina.
„Još spava." odgovorila sam, pomalo zahvalna što je nesvestan bar nekog dela tame u koju smo upali.

Dragan se uspravio u sedeći položaj i oslonio unazad, zatvarajući oči na trenutak. „Ne znam kako da ga zaštitim od svega što dolazi."
„Naći ćemo način." rekla sam, iako ni sama nisam bila sigurna.

Dodala sam mu šolju kafe, a on se tiho zahvalio kada ju je prihvatio. Otpio je jedan gutljaj i obgrlio šolju rukama.

,,Hoćeš li mi sada ispričati zašto si odlepio juče?" pitala sam čvrstim tonom, nisam želela da mu dozvolim da odloži ovaj razgovor jer sam znala da će pokušati.

Dragan je spustio šolju kafe na sto i nervozno prešao rukom preko lica. Znao je da će ovo pitanje doći, ali je svejedno delovao nespreman. Oči su mu se zamaglile, a usta su se stegnula u tanku liniju. Pokušavao je da nađe reči, ali su se, čini mi se, zaglavile negde duboko u njemu.

„Ne znam kako da ti objasnim…" rekao je tiho, izbegavajući moj pogled.
„Pokušaj..." odgovorila sam odlučno. „Ne mogu da ti pomognem ako ne znam šta se dešava. Znaš da ovo ne može da ostane neizrečeno."
,,Otimaju mi posao, Jasmina. Ubijaju mi ljude, kidnapuju ih, ranjavaju, prebijaju... Jednostavno gubim kontrolu nad poslom, nisu više svi konci u mojim rukama..." rekao je uz uzdah pa brzo nastavio, ,,Ali to bih nekako i progutao, posao je jednostavno takav, ljudi ginu svakog dana... Ali shvatio sam da mi blisku ljudi rade o glavi, izdali su me... Namestili su me..."

Iako je drugi deo njegovog govora bio neodređen, polako sam počela da shvatam o čemu priča i to mi se uopšte nije dopadalo.
,,Perić te je namestio Luki?" pitala sam jer mi je samo to delovalo logično. Ako sam se dobro sećala, Perić je čovek koji nas je dočekao u hotelu one noći.
,,Da. Ne znam kako se poznaju, ne znam kako su uspeli da isplaniraju to meni iza leđa, ali eto uspeli su... Ali to nije najgori deo..." prostrelio me je očima plavim kao ledeni okean. Imao je određenu dozu hladnoće u sebi, ali osećala sam da nije usmerena ka meni.
,,Šta se desilo?" pokušala sam da zvučim što smirenije, da mu stavim do znanja da se ne bojim i da sam uz njega šta god se desilo.
,,Perić do tog jutra nije znao da li ću doći ili ne... Znači neko mu je javio pre zvanične potvrde. Neko moj..."

Slegla sam ramenima, pokušavajući da se saberem. U glavi su mi se vrteli scenariji, svaki mračniji od prethodnog.
„Neko tvoj..." ponovila sam polako, dok su mi reči odzvanjale u ušima. To je značilo samo jedno - neko ko je bio blizu Dragana, neko ko mu je godinama verovao, okrenuo se protiv njega.
„Da." odgovorio je hladno. „Neko moj. Neko koga sam smatrao prijateljem. I tu je problem. Ne znam ko je, ali osećam to u kostima. Svi znaju previše o meni, previše o poslu. Perić ne bi sam mogao da izvede tako nešto. Trebao mu je unutrašnji izvor."
„Ali kako to misliš da ne znaš?" pitala sam, zbunjena. „Uvek si bio oprezan, Dragane. Ti ne praviš greške."
„Svi prave greške..." rekao je kroz stegnute zube, naglo ustajući sa garniture i počinjući da šeta po sobi. „U tome je stvar. Ja sam verovao ljudima. Verovao sam da su odani, da razumeju šta je u pitanju. Ali ovo... Osećam kao da mi sve propada pod nogama. Ne znam kome više mogu da verujem."

Osećala sam se kao da mi se stomak vezuje u čvor. Zamišljala sam lica ljudi s kojima je radio, pokušavala da se setim svake sitnice, svakog detalja.
„Neko ti se približio samo zbog koristi?“ prošaputala sam.
„Ili je to," rekao je, zaustavljajući se kraj prozora, „Ili je neko toliko izmanipulisan da veruje da je ono što radi ispravno, da je izabrao pravu stranu. Ne znam šta je gore..."

Osećala sam njegovu frustraciju kako izbija iz svakog pokreta, svaki korak bio je težak, kao da se borio sa sopstvenom snagom da ne polomi nešto. I znala sam da ne smem sada da dozvolim da padne još dublje u ovu paranoju i gubitak kontrole.

Toliko smo bili koncentrisani na naš razgovor da nismo čuli zvuke iz hodnika sve dok vrata nisu tresnula o zid, a neko poleto u prostoriju. Žena plave kose je svom snagom udarila o pod na sred Draganove radne sobe.