Srce zveri II

Dvadeset prvo poglavlje - Ko?

Miško

Dragan je odlepio juče kada sam mu saopštio da neko iznutra radi protiv nas. Bio je dovoljno pribran da ostane miran dok sam ja bio u kući, a njegova majka mi je rekla da je nakon toga napravio haos.

Odmah sam isključio sebe i Makija iz kandidata za potencijalnog izdajnika, ja znam da nisam, a njemu prisluškujemo telefon. Za šofera nisam siguran jer je ipak pružio pomoć Draganu nakon ranjavnja.

Dragan je celu noć proveo zaključan u radnoj sobi. Pustio sam ga da se sabere i jutros sam krenuo kod njega, ali me je ispred njegovih vrata zateklo jedno uznenađenje koje je bilo vrlo prijatno i neprijatno u isto vreme.

Njihova sobarica, mršava plavuša uvek obučena u crno je stajala naslonjena na njegova vrata i slušala šta se događa unutra.

Neko nama blizak... Neko ko provodi vreme sa njim...

Kao da mi se sijalica upalila iznad glave. Eureka! Bila mi je okrenuta leđima pa me nije ni primetila kada sam joj se prišunjao. Jednom rukom sam je stegao oko grudi dok sam joj drugo pritisnuo usta i sprečio je da ispusti bilo koji zvuk.

,,Zdravo šećeru..." prorežao sam joj na uho dok se otimala i pokušala da me udari od pozadi. Šutnuo sam vrata i bacio je na sred sobe, pala je licem okrenuta ka Draganu, tik ispred njegovih nogu.

Dragan je stajao u centru sobe, leđima okrenut ka prozoru, sa hladnim izrazom lica. Njegove oči preletele su po prizoru ispred njega, dok je sobarica, sada uplašena, pokušavala da se podigne na kolena i odmakne od njega.

„Šta je ovo?" progovorio je tiho, ali u njegovom glasu se osećala težina koja je pretila da eksplodira.
„Upravo sam ti rešio jedan problem." odgovorio sam smireno, čuvajući kontrolu nad situacijom. „Ova mala je prisluškivala, Dragane. Ona je ta."

Sobarica je podigla pogled, trepćući kroz suze, očigledno u šoku. Dragan je ostao nepomičan, oči mu nisu trepnule dok je razmatrao moju tvrdnju.

Progutao je knedlu i pogledao u Jasminu za koju sam tek tada shvatio da je tu. Bila je bleda i zbunjena, ova plavokosa kučka joj je čuvala dete. On je sasvim neprimetno cimnuo glavom ka vratima, a ona je poslušno ustala i brzo napustila sobu.

„Ti si slušala?" Dragan je upitao bestidnicu čim su se vrata zatvorila, glasom koji je sada bio pun pretnje. Ona je zanemela, jedva pomerajući glavu u znak negacije, ali njeno lice je odavalo paniku.
„Nemoj da se foliraš!" dodao sam, prišavši bliže Draganu. „Ova mala ima pristup svemu ovde. Ulazi i izlazi iz soba bez pitanja, sluša razgovore. I što je najgore – previše je tiha." zaključio sam naglas.

Dragan je na trenutak samo zurio u nju, kao da vaga svaku reč koju sam izgovorio. Tada je, naglo, podigao nogu i udario je u grdi je dovoljno jako da padne unazad na leđa.

„Imaš minut da pričaš ili ću ja uzeti stvari u svoje ruke!" dreknuo je tonom koji nije dozvoljavao suprotstavljanje.

Sobarica je počela da jeca, drhteći dok su reči napokon počele da izlaze iz nje. „Nisam htela... Prisilili su me... Rekli su mi da ću nastradati ako ne pomognem..." Dragan i ja smo se pogledali. Osećao sam da je napetost u sobi dostigla vrhunac, ali istina je konačno počela da izlazi na videlo.
,,Ko, kada, kako i zašto? GOVORI!" Dragan se nadvio nad njom i propitivao je dok sam ja samo stajao pored i gledao. Znao sam da je neće tući ili ubiti, previše je mekan za to. Ono guranje nogom malo pre je bio njegov vrhunac fizičke grubosti prema ženama.

Hvala bogu pa meni nije problem da joj otvorim lobanju...

Sobarica se tresla, jecajući kroz suze dok je pokušavala da složi reči.
„Nemam imena… samo telefonske pozive. Rekli su mi da treba da slušam... pratim tebe i Dragana. Ne znam ko su! Javili su mi se preko telefona pre par meseci, pretili su meni i vratu ako ne sarađujem… Morala sam! Kunem se da nisam htela! Samo su mi rekli da prenesem sve što čujem."

Dragan se odmakao korak unazad, prekrstivši ruke na grudima, a lice mu je sada odavalo potpunu hladnoću. „Telefon? Gde ti je telefon?" pitao je, a u njegovom glasu više nije bilo ni trunke strpljenja. Sobarica je brzo izvadila mobilni iz džepa i bacila ga pred njegove noge, kao da se time nada da će spasiti sopstvenu kožu.

Pogledao sam telefon pa zatim Dragana. „Mogu da nabavim dešifrovanje poziva. Ako ne pronađemo ništa, biće jasno da ova mala laže."

Dragan se sagnuo, podigao telefon i predao ga meni, bez ijedne reči. Znao je da me može pustiti da ovo sredim. Njegova borba je više bila unutrašnja. Posmatrao je sobaricu sa izrazom koji je govorio da je već doneo zaključak o njoj, ali ga nije želeo još izreći.

„Ako lažeš, niko ti neće moći pomoći." rekao je tiho. Sobarica je klimala glavom, moleći za milost. Ali u očima joj se videlo da nešto skriva, možda detalj, možda ceo plan. Osetio sam to, nije se sve slagalo.
„Preduzmi šta treba." rekao je Dragan konačno, pogledavši me. „Saznaj sve. Hoću da znam ko je igrao s nama, i hoću da ih uništim.”

Tada sam se okrenuo prema vratima. Sobarica je ostala u uglu, drhteći, dok je Dragan samo nastavio da gleda kroz prozor, ne pokazujući nikakve emocije.

Dohvatio sam glupaču za nadlakticu i odvuka je sa sobom.