Postala mu je sve u onom momentu kada mu nije trebao niko, kada nije želeo nikog. I bila mu je zabranjena a zabranjeno je oduvek bilo i najslađe.
•Priča je samo moje vlasništvo, plod moje mašte i svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima j...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Sine, jesi li dobro?" u jednom trenutku čika Njegoš spusti šaku na moje rame i pogleda me s očima punim razumevanja i ljubavi. Otresem glavom kako bih iz iste bar na pet minuta izbacio njegovu ćerku koja nije tu više od sat vremena, a ja još uvek osećam njene dodire po sebi.
"Dobro sam Njegoše, samo sam malo umoran." donekle ga slažem i kao dete pružim ruke prema Milijani koja je ušla u kancelariju da bi videla mene. Ta žena mi je druga majka, za nju bih se popeo na Mars. "Nedostajala si mi teto." umilim se u njeno naručje na šta Njegoš počne da dobacuje kako sam pičkica, Nikolaj da ljubomoriše zato što on nije centar njene pažnje a Kiki me zaskoči sa druge strane.
"I ti si meni nedostajao mili. Ostaćeš na ručku jel da? Pravim lovačke šnicle, samo da znaš." kroz smeh kaže kada gurnem Miloša sa sebe a nju jače zagrlim. Zna da nisam sposoban odbiti njenu kuhinju, i zna koliko volim lovačke šnicle. Pojeo bih četri kile šnicli sam. "Njegoše, skloni svoju drugu suprugu Miloša od mog deteta da vam obojici dan ne presedne."
"Pa da, nemoj slučajno neko mezimca da dira. Mila odmah skače u odbranu. Radi krv Dunđerski, radi za sve pare." Niko zabrunda braneći svog oca koji je prestrašeno gledao u Milijanu. Obožavam ovu idilu. Sa njima se čovek uvek nasmeje do suza.
"E javio se i ovaj nevoljeni." pokažem mu srednji prst što on s osmehom uzvrati. "Ostavi me na miru, krele mali. Nemoj da plačeš kasnije kada dobiješ po njušci, đavo će ti biti kriv. A pošto vam toliko smetam, ostaću na ručku. I poješću vam sve šnicle." Milijana me još jednom poljubi pa ustane sa stolice na kojoj je sedela i zatapše rukama kao devojčica.
"Divno ljubavi! Idem da spremam ručak onda. Nego jel neko zna gde je Nadežda?" kada ju je spomenula u grudima mi se nešto trznulo. Stavio sam šaku na to mesto što je Miloš ispratio pogledom. Pronicljivo me gleda, mrzim to što on apsolutno sve zna i sve vidi. To mu je valjda profesionalna deformacija. On je više od dvadeset godina Njegoševe oči i uši. Njemu je posao da sve vidi i zna. Okrenem glavu od njega i pogled mi pade na Nikolaja koji je u nas dvojicu gledao suženih očiju. I ovaj nešto zna.
"Otišla je do grada sa Natašom i Nedom." Miloš joj odgovori a ja njegov pogled još uvek osećam na sebi. Milijana izađe iz sobe kad dobije odgovor na svoje pitanje i tu opet upadnem u svet mašte gde sam sa njom. "Nego, Njegoše znaš li da nam se Konstantin zaljubio."
Miloš i Nikolaj me u isto vreme ošinu pogledom dok se čika Njegoš krajem usana smeška. Ko sve zna i šta tačno ovi ludi crnogorci znaju? Nađa nas nije odala, znam da ne bi prekršila obećanje. Nervozno se promeškoljim pa skočim sa kauča ko da su me uboli iglom u guzicu kada spomenu ljubav. Ne želim nikoga, ne želim i ne mogu da se bavim tim stvarima u ovom trenutku. Previše se toga trenutno dešava. A na kraju krajeva Miloš priča o Nadeždi. Pa Nikolaj bi me zubima rastrgao kad bi samo načuo nešto.. bolje da ne mislim šta bi Njegoš na sve to imao da kaže. Mlatnem glavom levo desno.
"Pa Kosta? Ko je srećnica?" malo govno se posprdno nasmeje i tačno bih mu glavu otkinuo sada.
"Nema je." nešto me bocne u grudima kada to kažem a oči mi polete prema Nađinoj slici koja stoji okačena na zidu iza Njegoševih leđa. "Nisam ja za ljubav. Nešto za na brzinu je okej, vezivanja ne dolaze u obzir."
"Ne znam." opet ovaj peder Kiki. "Deluješ mi kao da ti je neka ipak malo pomutila pamet." reče šatro nezainteresovano pa i on pogleda u sliku u koju sam ja gledao malopre. Nikolaj ponovo isprati Milošev pogled pa suženih očiju pogleda u mene. Na to mi dođe iz sopstvene kože da iskočim, zato bez reči ustanem i pođem van te prostorije koja mi je odjednom postala suviše tesna. I taman da se uhvatim za kvaku, vrata se otvoriše a na njima me dočekaju dve crne predivne glavice. Nadežda i Nataša.
"Gde si Kolence?" Nataša mi se ljupko nasmeši a ja kao vo bez reči prođem pored njih obe. Nisam spreman za ovo. Ponšam se kao pičkica, znam, ali Miloš jeste upravu.
Jedna mala, crna lutkica mi je pomutila pamet i uzdrmala ovo črvsto tlo pod mojim nogama. I nek sam proklet ako znam čega to ima u njoj kada sam joj dopustio da mi se tek tako, odjednom uvuče u glavu, u srce i pod kožu.
Siđem u kuhinju u kojoj je teta Milijana za mene spremala moje omiljeno jelo. "Ljubavi moja, ko te to dirao? Ljut si mi nešto." baš kao moja mama, i ona uvek primeti kada sa mnom nešto nije u redu. A nije u redu mesecima unazad.
"Ma nebitno je." na silu joj se nasmešim. Ni ona ne bi bila srećna kada bi čula šta sam radio s njenom ćerkom. I koliko sam u tome zapravo uživao. I koliko bih želeo da sve to ponovim. Ali želje su jedno a mogućnosti nešto drugo. Zato priđem i zagrlim je tražeći utehu u njenoj nežnosti.
"Pile moje malo..." reče i nežno, poput perceta prođe rukom po mom obrazu. "Znaš da meni uvek možeš da kažeš sve? Bez obzira na okolnosti?"
"Znam. Hvala ti na tome, ali ovo nije za priču. Ovo je nešto lično, što moram da rešim prvo sam sa sobom." pustim je iz zagrljaja kada se konačno zasitim. Ona klimnu glavom sa razumevanjem. Za jednu grdosiju veoma si mazan i nežan. Setim se Nađinih reči i osmehnem se. Samo sa njom mogu da budem mazan i nežan, ostali to nikada neće doživeti od mene.
"Razumem pile. Hoćeš sok?" upita me kad vidi da se tresem. Nervozan sam. Jako.
"Ne mogu, hvala. Jel ti treba pomoć ovde?"
"Ako možeš da postaviš sto. Otaće i Nata na ručku, i za nju dodaj pribor." momentalno se dohvatim posla. Sve je bolje od razbijanja glave glupostima koje su nerešive. Zapravo rešive su, ali ja nemam hrabrosti da uradim ispravnu stvar.
