Leonid je odbacio kondom sa strane, a devojka je čučnula pred njim da završi započeto, ali on ju je odgurnuo rukom i navukao pantalone na sebe. Nepoznata plavušica koju je pokupio na ovoj zabavi, ili bolje reći, ona je njega pokupila i dovukla ga u sobu, gledala ga je ljutitim izrazom lica. Ona je želela da nastave akciju, uprkos tome što se oseća dim u vazduhu.
„Obuci se i izlazi! Oseća se miris dima u vazduhu!" kruto je izgovorio.
„Pa?" zbunjeno je izgovorila devojka.
„Šta pa?!" izustio je, gledajući je. „Koliko si glupa plavuša da bi radije cuclala moju kitu nego da izađeš iz kuće, gde je najverovatnije nastao požar?"
„To je samo dim."
Leonid je odmaknuo rukom i zakoračio prema vratima, rekavši joj: „Ostani ovde i izgori, glupačo jedna!"
Izašao je iz sobe i hodao kratkim hodnikom. Kroz glavu mu je prolazilo kako bi devojka radije cuclala kitu radi para nego da napusti objekat ako je u mogućoj opasnosti. Ostavio je to tamo, i ne, nije ga bilo briga, jer joj je objasnio ozbiljnost situacije, a ona nije htela da razume. Izvadio je telefon iz džepa kako bi pozvao Kostju da ga pronađe, ali telefon mu je bio ugašen. Sa leve strane ugledao je devojku u beloj haljini koja je stajala pred vratima i glasno vikala na osobu sa druge strane vrata. Prvo je pomislio da je možda Kostja unutra, ali sačekavši par sekundi, shvatio je da je unutra Stefan. Imala je petlju da ga zaključa i ostavi da izgori.
Dim se uzdizao iz srca kuće, gušeći vazduh. Crvenkaste senke vatreno su plesale po zidovima, dok je vatra gutala sve pred sobom, a miris zagorelog metala i dima ispunjavao prostor. Zvuk sirena bio je dalek, ali postepeno se približavao.
Kroz maglu dima, Manon je jedva uspevala da se orijentiše. Srce joj je ubrzano kucalo dok je potrčala prema izlazu; njena haljina bila je natopljena znojem i dimom. Osećala je kako joj se pluća stegnula, jedva je disala. Tada se pred njom ukazala silueta.
Stajali su ispred vrata sobe, Leonid s ozbiljnim izrazom lica. „Gde je Kostja?"
Leonid je primetio Manonin zapanjen pogled. Nije znala ko je muškarac pored nje, ali ga je videla na večerašnjoj zabavi pokraj misterioznog muškarca sa krova.
„Konstantin." Ponovio je njegovo ime, a devojka ga je gledala zbunjeno. „Trebao je doći da se upoznate. Visok, crne kose, u tamnom odelu i istoj boji maske."
„Ovaj, bio je u sobi," odgovorila je zbunjeno i drhtavo. „Otišao je... rekao je da mora da pronađe brata i izašao."
Leonid je posmatrao devojku koja je izgledala jako potrešeno, uznemireno i uplašeno. Nežno joj je zgrabio ruku i rekao: „Konstantin te ne bi ostavio samu."
„Rekao mi je da krenem niz stepenice, ali ja nisam... Stefan je naišao, i onda je shvatio šta se dogodilo i hteo me se rešiti. Pa sam ja..."
„Dobro je. Nemoj pričati. Udahni!"
Leonid je povukao Manon ka stepenicama, dok su se dim i svetlost prelamali oko njih.
„Idemo, brzo!" rekao je Leonid, otvorivši vrata i povukavši je napolje. Dok su trčali, Manon se osvrnula; njeno srce je bilo ispunjeno strahom i tugom. Njihovi koraci su se mešali sa krikom ljudi i zapaljenim predmetima koji su padali.
„Daj mi tvoj telefon." Manon mu je drhtavim rukama otvorila torbicu, shvatajući da su joj ključevi od sobe ispali negde dok je trčala. Pružila mu je telefon, i Leonid je ukucao broj, pozivajući brata koji mu se nije javio na telefon.
„Ne vredi! Ne javlja se." Leonid je izustio i pružio joj telefon. „Ako nazove, reci mu da sam unutra i da ga tražim."
„Dobro." Manon je drhtavo izgovorila.
